С обзиром на ситуацију на терену, политичке кризе које се стално отварају, тешко да би та слика Балкана ускоро могла да буде промењена, осим ако то неко „одозго“ не нареди. Вероватно би некадашњем „малом Шенгену“ пре пристајало име — „мали Балкан“.
Иницијатива која је сасвим неспорна — да роба, услуге, капитал и наравно људи без перипетија и губљења времена и пара с лакоћом прелазе границе на Балкану, покренута је крајем 2019. Непуне две године касније позиције у односу на њу остале су исте.
Књига је стала на три слова. Пројекат је прихватљив само за Србију, Албанију, Северну Македонију, али не и за Црну Гору и Босну и Херцеговину, као и за привремене институције на Косову и Метохији.
Када имамо то у виду, а и чињеницу да готово да не прође дан без међусобних нимало наивних политичких размимоилажења на Балкану, епитет „отворени“ му некако дође не чак ни као пуста жеља, него флоскула.
Многе балканске земље су међусобно „отворене“ да затвореније не могу бити. Саплићу једна другу на путу ка ЕУ, чланице условљавају оне које тапкају на европском путу, отварају се пукотине у њиховим односима, копају се историјске ране…
И тако, док се на једној страни Европа оличена у Унији дефинитивно затвара према нашем региону и то нам јасно стављају до знања, па јој чак смета и то што део Балкана, који она не пушта под своје окриље, симболички користи назив „мали Шенген“ (ваљда је реч Шенген резервисана само за одабране) — Балкан се отвара. Упркос томе што то није успео да уради ни по ЦЕФТА споразуму који су сви потписали и који је све прописао, а одавно је већ на издисају.
Ипак, да ли је „Отворени Балкан“ оправдао назив, знаћемо за две године када будемо подвукли црту и сабрали резултате.
Како је најављено, у 2023. границе би требало да буду отворене попут оних у шенгенској зони.
Макар за овај — „мали Балкан“.