Четрнаестогодишња Нађа Команечи је у Монтреалу постала прва гимнастичарка која је на Играма добила чисту десетку.
У овом спорту Румунија је дуго предњачила. Мајкл Фелпс је у Пекингу освојио осам златних медаља.
Једна, у трци на 100 метара делфин са Милорадом Чавићем можда је и спорна. Али, то не умањује резултат који је тешко достижан. Фелпс је и апсолутни рекордер по укупном броју медаља, на четири узастопне Олимпијаде освојио их је 28, од тога 23 злата.
Милорад Чавић
© AFP 2023 / JOHN THYS
Поред победника, међутим, Олимпијске игре имају и хероје који то постају захваљујући политичком контексту. Најчешће, то су они појединци који побеђују упркос другачијим тежњама система. Такве победе се дуго памте и препричавају, а временом прерастају у легенде.
Медаље против расизма
Борба против расизма важан је део олимпизма. Амерички атлетичар Џеси Овенс је на Олимпиијским играма у Берлину 1936. године победио у четири дисциплине – 100 и 200 метара, штафети 4х100 и скоку удаљ.
Хитлерове игре
Хитлер је од Игара направо спектакл, наравно, мање због спорта, а више због пропагирања националсоцијализма и немачких успеха.
Те године Немачка је организовала и зимске олимпијске игре у Гармиш – Пертенкирхену. У јавност је пласирана теза како је Хитлер беснео, разочаран тиме што један црнац постаје херој Игара, те демонстративно напустио стадион након победе Овенса у скоку удаљ. Таква слика дуго је опстајала, није било тешко лепити разне етикете Хитлеру.
Међутим, сам Овенс испричао је другу верзију, па и напоменуо како му је Хитлер махнуо док је са стадиона одлазио, а одлазио је због неких других разлога.
Са проблемима због боје коже Овенс се сусрео одмах по повратку у Сједињене Државе. Амерички председник Теодор Рузвелт није желео да га прими у Белој кући, нити да му честита.
Све се одигравало у времену предизборне кампање, а председник у трци за новим мандатом уплашио се реакције бирача из јужних држава. Џеси Овенс је био херој Олимпијских игара у Берлину, али и црнац.
Свечано признање Мухамеду Алију
Мухамеду Алију је у Аталанти поново свечано уручена медаља освојена 36 година раније и то у полувремену кошаркашког финала између Сједињених Држава и Југославије.
Као осамнаестогодишњак, Али је изненађује постао олимпијски првак у Риму 1960. у боксерској полутешкој категорији.
Медаљу је касније изгубио, а према раширеној легенди, која није истинита, по повратку кући и он је имао проблема. Након што му је забрањен улазак у ресторан, по овој верзији, наводно је бацио медаљу у реку Охајо.
Овакве приче подргевала је примена закона о расној сегрегацији. У Мексико ситију, 1968. године, освајачи златне и бронзане медаље, амерички атлетичари Томи Смит и Џон Карлос су на победничком подијуму током интонирања химне погнули главе и поносно дигли песнице у ваздух. Ова порука је до данас остала симбол борбе против расизма у Сједињеним Државама.
Упорни Еди Едвардс
На сасвим другачији начин, херој зимског спорта постао је британски скакач Еди Едвардс. Био је упоран, успео је да сруши бирократске баријере, испуни норму и противно вољи националног комитета домогне се Калгарија 1988. године. На игре је стигао без опреме, позајмили су му је други учесници, са неколико десетина фунти у џепу . Касније се сазнало да уопште није био сигуран хоће ли се безбедно приземљити. Велики број професионалних спортиста захтевао је после тога да се уведу строжији критеријуми за квалификације, како и други авантуристи не би похрлили на олимпијска борилишта. Међународни олимпијски комитет им је изашао у сусрет, данас је у појединим дисциплинама теже остварити олимпијску норму него потом освојити медаљу.
Ђоковићев пример
Иако неупоредив са претходним причама, случај Новака Ђоковића такође је, у једном делу илустративан, када се говори о појединцу и систему. Како је који рекорд обарао, тако је пред Ђоковића постављан нови услов.
И поред свега, онима који управљају тениским светом и даље је тешко да прихвате како у белом спорту највећи свих времена може бити неко са Балкана. У последњим упоређивањима резултата са Федерером и Надалом, најчешће се поред броја освојених гренд слемова наводи и олимпијско злато.
Надал га је освојио у Пекингу, Новак га нема. И да га је освојио у Јапану појавили би се нови критеријуми. Апсурдно, али је тако. Апсолутним победницима и највећима свих времена такав статус обично се признаје накнадно, када заврше каријере и када постане јасно колико је њихов резултат велики и недостижан.