Овако историчар Бојан Арбутина одговара на питање да ли је прошлогодишњи одлазак председника Српског националног већа Бориса Милошевића на прославу „Олује“ имао икаквог ефекта на српско-хрватске односе.
Од Милошевићевог одласка у Книн нико није имао користи
Милошевићев одлазак прошле године у Книн представљен је као пружање руке помирења — ту руку прихватили су хрватски званичници који су непосредно након прославе отишли у два села, Груборе и Вариводе, где су одали пошту српским цивилним жртвама који су страдали као жртве ратних злочина хрватске војске непосредно након операције којом је сломљена Република Српска Крајина, а из Хрватске протерано око 250.000 људи.
Милошевић 4. августа ове године неће бити у Книну јер је, како је изјавио, такав договор у влади, с обзиром да на прославу „Олује“ не долази комплетан кабинет Андреја Пленковића.
А како није дошло ни до каквих побољшања српско-хрватских односа у последњих годину дана, ефеката Милошевићевог прошлогодишњег потеза нема, сматра наш саговорник.
„Мислим да су односи пуни турбуленција и да нису константа, већ да варирају од периода до периода — нарочито се заоштравају у време предизборних кампања у Хрватској, када се Срби и Милорад Пуповац посматрају као некакво ултимативно зло које прети Хрватској“, објашњава Арбутина.
Више би ефекта имало да су српски представници одали пошту хрватским жртвама, као што су хрватски званичници одали пошту српским жртвама, закључује он.
Ко први пружи руку, у моралној је предности
Према речима загребачког новинара Саше Косановића, Милошевић је прошле године уживао подршку свих оних који су били против рата и залагали се за суживот Срба и Хрвата — они који су заговарали ратно решење осудили су његов потез.
„С друге стране, сам одлазак не значи ништа ако га не прати државна политика, која би требало да иде у смеру помирења. Лично не видим да државна политика, осим тих површних пријатељских гестова који су прошле године обележиле ово време у Груборима, Вариводама и Книну, ништа посебно није изродила“, сматра Косановић.
Своју тезу Косановић илуструје примером Ивана Пенаве, који је победио на изборима за градоначелника Вуковара захваљујући антисрпској реторици непосредно после Милошевићевог присуства на прослави „Олује“.
„Нисам стекао утисак да је већина која је за њега гласала дала Србима неки бонус због одласка Бориса Милошевића у Книн, али након тридесет година митологизације Домовинског рата, након тридесет година антисрпске образовне политике, логично је да се сада, када се нешто покушава, тешко ради и да ће бити потребно пуно гестова и систематског решавања ствари да би се ствари помакле са мртве тачке“, истиче он.
Без обзира што ове године Милошевић неће ићи у Книн, важно је пружити руку — ко први пружи руку помирења, без обзира колико је страдао, у моралној је предности, тиме ништа није изгубио, већ само добио, додаје Косановић и наводи да је сигуран да би да је у протеклих годину дана забрањен усташки поздрав „За дом — спремни!“, Борис Милошевић био у Книну и ове године.
Иако људи који не желе да буду оковани међунационалном мржњом целог живота желе да се ствари мењају брзо, са десницом на власти ствари се мењају споро, али би се са левицом на власти у Хрватској ствари мењале још спорије, констатује Косановић — левица се плаши деснице и труди се да задржи статус кво.