Дан када је 250.000 Срба изгубило све
Изгон Срба из Хрватске током операције „Олуја“ изазвао је низ великих траума, јер људи који су избегли више нису живели истим животима каквим су живели у својим завичајима. Операција „Олуја“ показала је пак сву трагичност нацифашистичког концепта нације.
SputnikДвадесети век пун је догађаја какво је етничко чишћење Срба у операцији хрватске војске и полиције „Олуја“, која је почела 4. августа 1995. Међутим, такви догађаји тешко могу да се упоређују један са другим, каже социолог Петар Лађевић у емисији „Спутњик интервју“. Прогон грчког народа из Мале Азије двадесетих година прошлог века донекле дели сличности са „Олујом“, али тамо је постигнут споразум између Грчке и младе турске републике о размени становништва.
Изгон Срба оставио је тешке социопсихолошке последице.
„Овде се радило о спецификуму. Хрватској је од стране међународне заједнице толерисано да изврши етничко чишћење и то је највећа специфичност овог изгона. С друге стране, Србима је спречено елементарно право — право да се вратиш — низом административних мера, насиљем (да не говорим о медијском насиљу), да се повратак спречи. Тако да је наша ситуација сасвим специфична и јединствена“, објашњава он.
Осим политичких и социјалних последица изгона Срба, најмање пропитиване су социопсихолошке последице — измештање 250.000 људи из оквира у којима су вековима живели и били аутохтоно становништво, изазвало је велике трауме, почев од тога да ти људи нису живели истим начином живота у Хрватској и у Србији, где су избегли.
„Српски идентитет је плуралан, полицентричан, а и Срби из Хрватске су унутар себе полицентрични. Јер није исто бити Србин из Славоније и Србин из Далмације. То је низ ствари који разликује те људе, а имају и нешто заједничко — српски идентитет. И свако од њих који је дошао овде са собом је донео неколико нивоа боли — да ли ће се снаћи, да ли ће бити добро дочекани (што су у већини случајева били) и наравно, како овде започети живот од нуле; при томе читаво време водећи бригу о томе шта ће бити са оним што је остало тамо“, напомиње Лађевић.
Када каже „са оним што је остало тамо“, Лађевић, како каже, не мисли само о домовима и имањима, како ће се касније испоставити махом уништеним и спаљеним или са гробовима предака, већ и на духовну баштину која је за њима остала.
„Ипак је то био њихов, тада су тако сматрали, једини завичај. И они тим измештањем овде доносе све трагедије које су тамо имали, плус долазе у ново где се тек треба снаћи и тек треба промишљати о томе како даље наставити живот“, каже Лађевић.
Интеграција у Србији била је успешна
О животима избеглица у Србији никада није рађено велико социолошко истраживање — рађене су мање студије, углавном демографских и статистичких. Оно што недостаје је озбиљно истраживање које би у обзир узело све социолошке и психолошке карактеристике процеса интегрисања Срба из Хрватске у друштво у Србији.
„Гледано са садашње дистанце, изгледа да су се избеглице у великој већини уклопиле у српско друштво и чини вам се да је то потпуно нормалан процес. Али, зависно од периода доласка овамо, као и од периода политичких гарнитура које су се смењивале у Србији, ти су процеси варирали. Велики је напредак направљен у процесу интеграције од 2000, пре свега у омогућавању двојног држављанства“, истиче Лађевић.
Двојно држављанство омогућило је Србима из Хрватске да у Хрватској, без обзира на величину злочина који је над њима извршен, остваре одређена грађанска права, док им је добијање српског држављанства (омогућено од 2000. године) омогућило да у Србији започну процес интеграције.
„Ти процеси су ишли са доста мука, али поуздано могу рећи да је српска држава од 2000. предузимала велики број интеграцијских мера које су према избеглицама биле веома коректне. Наравно, када бисмо отишли у неку од избегличких средина, чули бисмо различита мишљења, од протеста до хвалоспева. Али, објективно гледано, тај процес је започео и људи су почели да се интегришу. Када погледате насеља око Београда и Новог Сада, поједина села у Војводини, па и у централној Србији, видите успешне елементе интеграције“, сматра Лађевић.
Како су избеглице обогатиле српско друштво
Прогнани из својих завичаја, Срби из Хрватске са собом су донели културни идентитет који је различит од културног идентитета људи међу које су дошли и формирали су своје микросредине, као што је београдско насеље Бусије, где се сваке године обележава годишњица „Олује“. Србија, према Лађевићевом мишљењу, треба да у оквиру интеграцијских процеса подржи специфичности идентитета Срба из Хрватске, како би се могла видети сва лепеза српског националног идентитета.
„Они су донели тај тип завичајности који су тамо гајили, од кога не желе да одустану. И то треба подржавати, али не у смислу гетоизације, него у смислу да је то још један допринос свеукупном културном обрасцу Србије“, каже Лађевић.
Осим особитог културног идентитета, Срби из Хрватске донели су посебан тип радне културе и солидарности.
„То је један посебан однос према власништву и приватној иницијативи. Ви у тим избегличким срединама које су интегрисане у Србију можете препознати енорман број приватних иницијатива. Има нешто у културном обрасцу који су ти људи донели са собом, да си најсигурнији када нешто приватно радиш, а не да се баш за све и у свему качиш на државне јасле“, каже Лађевић.
Парадоксално, али социјалне последице од „Олује“ више трпи Хрватска него Србија.
„Хрватска је данас држава која има огроман део своје територије испражњен од становништва, с којим дословно не зна шта ће. Овај потрес је илустрирао шта то значи. С друге стране, показала се једна веома лоша страна поигравања са повратком избеглица — чинили су све, од законодавне праксе до насиља и злочина у циљу спречавања повратка људи у Хрватску, да би се људима огадила идеја повратка на своје. Људи се нису вратили, а социјална последица је општа пустош не само у Крајини, него и у оним деловима као што су пожешка села која су потпуно испражњена. Ту сада нити живе Хрвати, нити има Срба“, каже Лађевић.
Запад је по питању српских избеглица из Хрватске имао двоструке аршине — на међународном нивоу Хрватској се допуштало да чини шта жели, чак и оно што је у супротности са либерално-демократским схватањем друштва. Тако је изгон Срба из Хрватске посматран као „не-злочин“, као нешто што је природно дошло са ратом. Са друге стране, западне земље омогућиле су избеглицама да лакше добијају визе за одлазак у треће земље, поготово ако су били млади брачни парови или људи са високом стручном спремом, што речито говори о цинизму међународне заједнице, закључује наш саговорник.