Марко Милачић: Збогом, друже Лазански

Као дијете, које је у кући учило новинарство, учио сам од тебе, читајући твоје текстове. Био си мој новинарски узор, један од неколико.
Sputnik
На новинарском факултету нисам пропуштао твоје текстове: подигнут на Толстојевим описима Аустерличке, Бородинске и других битака, у твојим текстовима о војскама и ратовима, командантима и геополитици, налазио сам оно што сам одувијек волио.
А онда сам ја почео да се бавим новинарством, храњен тим хлебом од када сам се родио. Тада смо се срели. Звао сам те у своју спољно политичку емисију „Глобус”, укључио си се путем телефона, уживо и помогао ми да изнесем истину која се и у тој телевизији крила, истину о Моамеру Гадафију, о правим разлозима бомбардовања.
Емисија се отела контроли, наравно у мојој режији, па смо казали све што треба. Био сам поносан до неба. Срећан, што сам ти ја домаћин. Ја, чији си узор од малена. Осјећао сам, сјећам се добро, као да је данас, а прошла је деценија, да можда и ја једног дана могу бити Лазански. Волио сам те, брате, да скратим причу.
Онда сам, у Градској књижари, ту, на тргу у Подгорици, организовао вече, разговор са тобом: било је дупке пуно. Питањима посјетилаца није било краја: интербалистичке ракете, Други свјетски рат, маршали, Кореја, Југославија, ракетно наоружање, ко је војно јачи САД или Русија, подморнице, авиони и остале приче.
Био си Википедија прије Википедије. Ниси гуглао – знао си, јер си живио новинарство, деценијама. Послије вечери отишли смо у ресторан Под Волат и причали сатима.
Од тада је прошло деценију. Престајао си да ми будеш узор, постајао и постао пријатељ. Био си уз мене увијек када је требало, када смо овамо, у тада заробљеној земљи, Црној Гори, требали помоћ. Давао простор у својим емисијама, текстовима, наступима. Ови овдје, клика криминала, говорили су да си шпијун, а био си „само“ прави друг.
Био си можда последњи изданак оног старог, доброг новинарства бивше Југославије. Када је отишао Тијанић, штафета је била скоро па само у твојим рукама. Данас, тако, ниси отишао само ти, отишао је велики комад нашег новинарства. Коме га остављамо? Таблоидима, ПР-у, Гуглу и Википедији? Нека му је Бог у помоћи.
Мирослав Лазански и син Марка Милачића
Био си и један од последњих изданака оног старог, доброг, правог шмекера из времена бивше Југославије. Мангуп у новинарству и мангуп на улици. Коме данас остављамо шмекеризам? Фејсбуку, Инстаграму, лажним и фотошопираним харизмама, новцу и лажној моћи? Нека је и њему Бог у помоћи.
Ја сам, човјече, мислио да ти никада нећеш ни умријети. Генерације су стасавале уз твоје презиме, ти си био и остао Здравко Чолић новинарства: увијек исто млад и увијек исто ту! Па зар се и може повјеровати да си отишао са 71. годину? Вјечити младић.
Збогом Лазо, отишао си као што си живео, као ударна вест — као експлозија
Има она фраза да неко за свог живота проживи неколико живота. Не знам за друге, али ти си отјелотворење баш тога: за ових својих 71 проживио си животе и животе. Зато сам данас и срећан: што си отишао, а одлично знам да си проживио живот, како доликује једном човјеку, једном правом новинару и једном правом мушкарцу.
Срећан сам што си на врхунцу своје каријере представљао своју земљу и наш народ у братској Русији, коју си толико волио. Тако велика част ти је и припадала. Да завршиш каријеру у земљи Жукова.
Поносан сам што смо били пријатељи. Поносан сам што сам много научио од тебе. Поносан сам што си био онакав какав си био – харизма једног времена, обиљежје једне епохе, печат и мог одрастања.
Коментар