Збогом Лазо, отишао си као што си живео, као ударна вест — као експлозија

© Sputnik / Евгений Биятов / Уђи у базу фотографијаАмбасадор Србије Мирослав Лазански са председником Русије Владимиром Путином приликом предаје акредитива
Амбасадор Србије Мирослав Лазански са председником Русије Владимиром Путином приликом предаје акредитива - Sputnik Србија, 1920, 04.08.2021
Пратите нас
Чим су надмено узеле диплому ФПН, све младе кандидаткиње за хонорарни посао у „Вечерњим новостима“ распитивале су се, гласно или шапатом, где седи Мирослав Лазански.
Био је то децембар 2000. у лавиринту бескрајних ходника зграде „Борбе“, када је и аутор ових редова први пут чуо звук писаће машине под сопственим прстима и мирис олова — из прве руке.
Да, у својој грандиозној новинарској епопеји, Лазански је те зиме, после пада Слободана Милошевића, писао у „Новостима“ које је водио Мањо Вукотић.
Мушки део младе новинарске екипе био је љубоморан на Лазу. Алфа новинар, често у маскирној униформи, увек преплануо и кицошки скоцкан, летео је тада од блатњавог рова до првог реда избора за мис.
Само никад није био тамо где су га многи прижељкивали — у редакцији.
Слао је и дотурао записе из Авганистана и Ирака, геополитичке анализе, репортерске цртице из прве руке, болне скице из дубина српске патње...
Само га нико никада није видео да пише текст.

„Не, Лаза не седи, Лаза стоји, а и то можеш видети ретко“, одговарали су искусни уредници новинарским шипарицама које су се распитивале.

И за разлику од свих, у редакцију је улазио изненада, неочекивано, као освајач, витез на коњу, ратник са пером уместо сабље.
Амбасадор Србије у Русији Мирослав Лазански - Sputnik Србија, 1920, 04.08.2021
Преминуо Мирослав Лазански
Никад горд, никад намргођен од размишљања ни надмен од популарности, увек дечачки блентав, спреман за штос и инфантилни белај, гимназијалски радознао и необуздан.
Протутњао би насмејан потуљеним новинарским собама у којим су се писале „озбиљне анализе“, добацивао девојкама, пецкао и провоцирао, лежерно флертовао са свима — од портира до кафе куварице, до колега и главног уредника. Имао је исти однос.
Ако ти се деси да те не сачека примерак новина на радном столу, знај — туда је прошао Лазански.
Његов ритуал је био да, у ретким тренуцима кад обилази редакцију, не узима новине са пулта где су бирократски биле наслагане, већ их је крао неком колеги који тренутно није ту.
И то је била порука. Стара, суштинска, новинарска. Ако не чуваш вест, неко ће ти је мазнути. И то не неко, него Лаза.
После 17 година, кад сам из „Новости“ прешао у Спутњик, Лазански је овде имао своју емисију.
Није се уопште променио. Нити је старио. И даље није нигде седео, осим у студију док траје снимање, а и за то га је требало нахватати, „ухапсити“, привести. Није престајао да се смеје и да враголански кокетира.
Као најбољи светски новинари, био је врхунски блефер. Мачка која се дочекује на све четири без обзира да л‘ га бациш у ратни пакао или у амбасадорску резиденцију.
Лак на дружењу, увек тиражан, са магнетом у џепу кошуље који привлачи читаоце и гледаоце.
Иза тог магнета куцало је велико новинарско срце. Јутрос је стало.
Неће имати ко више да краде новине. А све је мање оних који умеју и да их пишу. И да их читају.
Збогом Лазо, отишао си као и увек — изненада. Као ударна вест. Као експлозија.
Као олуја — на дан „Олује“.
Новинарски. До краја.
Прочитајте још:
Сећање на Лазанског: Доследни родољуб и искрени амбасадор српске идеје
Ново возило у Војсци Србије зваће се по Лазанском
Све вести
0
Да бисте учествовали у дискусији
извршите ауторизацију или регистрацију
loader
Ћаскање
Заголовок открываемого материала