Ево осам ствари које су родитељи допуштали деци 1980. године.
1. Деца су сама остајала код куће и по неколико сати док су родитељи на послу или код пријатеља. Деца су често сама правила ручак или обављала основне кућне послове, па су тек онда ишла у школу, док су родитељи били на послу.
2. Кациге за бицикл? Шта је то? Деца су слободно возила бицикл и нико није носио никакву заштиту: ни на коленима, ни на глави.
3. Деца су се возила у аутомобилима, а ауто-седишта специјално за њих нису ни постојала. Деца често нису била ни везана на задњем седишту, а неке су родитељи држали у крилу током вожње.
4. Деци је било допуштено да се играју – било где и с ким год желе! Сећате ли се оног момента када након буђења изађете из куће, игра вас понесе па се кући вратите тек на вечеру, јер знате – ако се вратите на ручак, родитељи ће вас питати где сте били. Овако сте имали сву слободу да идете где желите и да се играте с чим и с ким год желите.
5. Родитељи нису обраћали велику пажњу на то шта деца једу и колико једу. Данас мајке имају опсесију да деци спреме здраву храну, те да деца не претерају са нездравом храном. Пре тога није било.
6. Деца су могла да пију воду директно са чесме и из баштенског црева. Данас родитеље плаши чињеница да вода са чесме није довољно здрава, па деци дају филтрирану воду или флаширану. Деца по парковима носе флашице са водом, а вода са баштенског црева не долази у обзир. Нисмо сигурни да деца данас знају и да пију воду са црева?!
7. Старија деца су чувала млађу децу. Рецимо, шестогодишње дете је чувало млађег брата или сестру. Данас то не долази у обзир. Само одрасле и одговорне особе могу да чувају децу.
8. Деца су на телевизији могла да гледају шта су хтела. Често су се породично гледали насилни филмови, хорор и романтични филмови. Тако да за децу није било лимита по том питању.
- Да, возили смо се у Фићи и Стојадину без појасева, нас петоро на задњем седишту, док је мајка на сав глас викала да ће нас дати првом ко наиђе ако не ућутимо.
- Током летњег распуста ујутру бисмо излазили напоље, а враћали се касно увече.
- Како први сумрак падне, мајке су нас звале у куће, али ми ни тада нисмо хтели да се одрекнемо јурњаве за свицима које смо скупљали у стаклене тегле….
- Мобилних телефона није било, нико није могао да нас зове да се вратимо кући. Јели смо воће које смо крали тако што смо се пели на високе комшијске трешње или јабуке.
Да ли су деца некад била срећнија?
© Pixabay
- Падали смо, ломили се, избијали зубе и нико никог није тужакао. Огреботине и посекотине из којих “није много” цурила крв, игнорисали смо, а све због још игре. Знали смо: ако се такви вратимо у кућу, родитељи нам тај дан неће дозволити више да изађемо напоље.
- Јели смо колаче, штрудле, сладоледе, палачинке, али нико од тога није био дебео, јер смо стално трчали, скакали, журили, пели се… Неколико нас је пило воду или сок из исте флаше, али нико није добио афте или се разболео од тога, преноси портал ДДЛ.
- Нисмо имали интернет, мобилни, конзоле, 160 канала итд., али имали смо пријатеље!
- Излазили бисмо напоље и налазили их. Није било унапред договарања. Седели смо по клупама, дрвећу, пањевима и ћаскали о свему и свачему.
Како ли смо само преживели у том опасном свету?!
Прочитајте још: