Поређења ради, истоветно смањење настало избегавањем прекооеканских летова је 2,8 тона, док „живот без аутомобила“ износи 2,4 тона по особи. Не треба се изненадити ако овај податак буде чешће коришћен. Уосталом, Ејми Флеминг помиње (чланак у „Гардијану“ из 2018. године) став саговорнице која је „одувек знала да не жели децу“, а све због заштите животне средине (for environmental reasons)!
Подржати јасно исказану тежњу (у чему предњачи ЕУ) ка промовисању еколошки прихватљиве политике и „зелене дипломатије“, делује сасвим у реду. Ко би нормалан био против тога? Међутим, као и по неким другим темама, отвара се питање: да ли је овакав приступ циљ или средство? Ако је циљ, онда је све на месту. Али, шта ако је то средство за друге циљеве!? И прича о заштити људских права и слобода кренула је са једним, једноставним образложењем. Током деценија, претворила се у нешто сасвим друго.
Испоставило се, у конкретним ситуацијама, како је то само механизам да се опосли геополитичко напредовање ка цивилизацијском Истоку.
Постоје равноправни и равноправнији. Због првих се евентуално реагује саопштењима за јавност, некада ни толико. Због других, врше се агресије на суверене земље, мимо одлука Савета безбедности УН. Може ли се и овога пута десити да све што није „еко–френдли“ испада из оквира политички коректног!? Па тако и вишечлане породице, у перспективи чак и породице као такве. Да ли ће се ићи дотле?
Зелена политика против породице
Имајући у виду претходна искуства, можда је већ и почело. Зато је неопходно стално наметати теме које представљају (реалну или нереалну, све је теже разлучити) претњу човечанству, имају универзалне вредности, разумљиве су свима, ма где и како живели. Наметање се одвија фазно, кроз већ спремљене конструкције. Разврставање на дозвољено и недозвољено у складу са потребом спашавања планете једна је од њих.
Отуда и представљање одрицања од родитељства као друштвено прихватљивог, посвећеног општој користи. Шта ће нам деца ако изгубимо планету? То је врхунац „еко–френдли“ политике, самим тим и социјално одговорног понашања.
За ту сврху већ се припремају адекватни идеолошки обрасци, проглашени за свеобухватне теорије, како би појединци лакше прихватили наметнуто. Политичко и уопште друштвено треба сагледавати кроз амалгаме деривата феминистичких теза о интерсекционалности и погледа радикалних неолиберала како нема преговора о политички коректним темама.
Са једне стране, насиље и угњетавање представљају се као покретачи свих процеса, а траума као стање које опредељује деловање појединаца и група. Слободан Владушић одлично примећује да су у јавном општењу међу најкоришћенијим формулацијама вршњачко насиље када говоримо о школи и породично насиље када говоримо о породици.
Није то више „најлепше школско доба“, нити љубав и унутрашњи склад „свих срећних породица које личе једне на друге“. Када говоримо о окружењу, све фреквентнији је оквир о насиљу над природом и уништавању Земље. За резултат, добијамо људе који су „претворени у покретне трауме“.
Са друге стране, појединци су власни да бирају како ће се изјашњавати, али само у односу на већ дефинисану поделу на дозвољено и недозвољено. О људским правима и слободама не може се преговарати. Наравно, шта подразумева тај корпус већ је предодређено. Слично може бити и када се поведе реч о очувању планете.
Оцртава се линија, унапред припремљена различитим одлукама, најчешће препорукама међународних (не)владиних организација. Оно што остане „испод линије“, што није у „корпусу“, о томе више никакве расправе не може бити, то остаје политички некоректно за сва времена. Оно „испод линије“ везује се за насиље, самим тим и за неугодне обичаје које не треба настављати, атавизме, ирационалну митологију.
Битка против традиционалног друштва
У таквом контексту и „зелена политика“ постаје средство за антологијску битку против традиционалног друштва, онаквог каквог смо га до сада познавали. Ова несретна комбинација, по којој је катастрофа која нам се спрема узрокована „насилном природом“ и последичном трауматизацијом човека из традиционалне заједнице, као и одрицањем од обичајног зарад некаквог (тобоже!) права на слободни избор унутар политички коректног, има за коначни циљ разградњу постојећих друштвених образаца и креирање сасвим нових. Тако би се успостављао нови поредак без суштинске свести о ширем колективном и оријентисању на само индивидуално уз пратеће уже — групно.
Ове „покретне трауме“ неће бити ни способне, ни заинтересоване да одржавају идентитетске вертикале и везе са широм заједницом, што ће их аутоматски претворити у немоћне пред онима који све ово и промовишу.
Или, како напомиње Владушић: „Добијамо, укратко, људе који се хвале својом немоћи и који су зато принуђени да моле за заштиту. Кога да моле? Па онога ко има моћ, а то је мрежа корпорација која их је тако и васпитала и обликовала, управо зато да би на крају дошли пред њу, клекли, и тражили заштиту. И заштиту ће добити, али не бесплатну. Цена је покорност“.
Прихватити или чак пригрлити овај идеолошки оквир, макар и у форми образложења, значи и утабавати пут ка покоравању. Наравно, треба бринути о планети, то мора бити циљ. Али, спорна је идеолошка матрица која се намеће како би се то учинило, јер она и ту бригу посматра само као средство. Пре или касније, долази се до закључка како је проблем у традиционалној заједници, етничкој, религијској, али и у породици, у деци чији број треба ограничити. То је „еко–френдли“, друштвено одговорно, ненасилно и политички коректно.
Оно што нам се нуди, у крајњој линији је укидање сваке традиционалне заједнице, способне да преживи било какво реално искушење. И зато се о свему мора полемисати. Па и о идејама које се на први поглед чине најплеменитијим могућим. Нити може бити „бланко поверења“, нити некритичког прихватања свега што начелно „лепо звучи“.
