Текст објављен на сајту Митрополије црногорско-приморске преносимо у целости:
„Тачно прије 100 година, извршено је најновије уједињење древне Пећке патријаршије, тада под именом Српске православне цркве. У том послу учествовали су сви архијереји Православне цркве у Краљевини Црној Гори и апсолутна већина тадашњег црногорског свештенства — без икакве дилеме и сумње. Неколицина свештеника који су, из политичких разлога, отворено стали уз краља Николу и протестовали против начина политичког уједињења јужнословенских народа у једну државу, након свега неколико година прикључили су се животу и раду СПЦ и до краја свог живота остали њени вјерни свештеници и службеници. О томе је прије три године опширније писао свештеник Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије у тексту ’Одани Цркви и краљу‘.
Да идеја око васпостављања Пећке патријаршије — Српске православне цркве није наметнута споља, већ вјековна жеља овдашњег народа, потврђује и ангажовање црногорског митрополита Митрофана Бана, који је предсједавао конференцијом српских епископа у Београду, маја мјесеца 1919. године. Након његове смрти, 1921. г. на Цетињу је устоличен нови митрополит цетињски, а од стране представника Патријаршије у Београду. Поздравни говор одржао је цетињски градоначелник Томо Милошевић. Од тада па све до данас — а то значи за живота наших прађедова, ђедова и очева — ниједан Црногорац није дигао глас против (на)чина устоличења црногорских митрополита (Јоаникија Липовца, Арсенија Брадваревића, Данила Дајковића, Амфилохија Радовића), који се обављао уз благослов или уз непосредно присуство српских патријараха или њихових опуномоћеника и то баш на Цетињу. Посљедњи такав догађај десио се у децембру 1990. г., када је митрополита Црногорско-приморског у Цетињском манастиру устоличио Његова светост, блаженог спомена, патријарх српски г. Павле.
Наравно, све то се наслања на традицију и од прије 1918. г. када су кандидате за црногорске/зетске митрополите/епископе и рукополагали и у трон уводили благослови пећких патријараха/архиепископа, од времена Светог Саве (тринаести вијек), па до насилног и неканонског укидања Пећке патријаршије (1766) — против ког укидања је глас дигао управо цетињски митрополит Сава Петровић, а у име свих „архијереја славено-серпских” у писму московском митрополиту Платону 1776. године. И Петровиће — Саву, Василија и Данила Шћепчевог, као и Саву Очинића (у патријархово име хиротонисали су га у Херцег Новом — митрополити херцеговачки и београдски), Висариона Бориловића, Рувима Другог Бољевића (који српског патријарха зове „општим оцем“ и нада се његовом доласку у Црну Гору)… и све митрополите прије њих, рукополагали су и у трон уводили пећки, српски патријарси. А то је тако јер православне епархије у средњовјековној Зети постоје од када постоји и Жичка (касније Пећка) архиепископија и то искључиво као њен саставни дио. Оног момента, и баш из тога разлога, када је архиепископија у Пећи подигнута у ранг патријаршије, зетска епископија је постала — Митрополија. Хоћу да кажем да су те двије црквене катедре и канонски и историјски неодвојиве — и то траје тако вјековима. Или ако хоћете — јединство и жива веза српског патријарха и црногорског митрополита нијесу „измишљени“ 1918, него трају преко 800 година, а током посљедњег вијека имамо јасан и непрекинути ток таквог црквеног јединства.
Зар није довољно узети у обзир чињеницу да је Светог Петра Цетињског хиротонисао карловачки митрополит Мојсије Путник 1784. године у Сремским Карловцима, а да је вијек и по раније Свети Василије Острошки хиротонисан у Пећи 1638, па да схватимо којој Цркви су припадали и Цетињски и Острошки манастир и остале наше светиње, а самим тим и наши преци? Којој традицији данас припадају они који се одричу ова два духовна свјетила, чије мошти благосиљају сваког човјека и позивају на мир и братску слогу?
Ако свему овом, непобитном и очигледном, додамо чињеницу да данас живимо у независној држави, а то значи — слободној, грађанској и секуларној Црној Гори, у којој без ометања и дилема вјерске обреде и постављења својих вјерских поглавара домицилни муслимани и римокатолици обављају уз јасно и оправдано присуство своје браће и надлежних вјерских старјешина из Рима, Загреба, Сплита, Србије, БиХ или Турске (погледајте извјештај са посљедњег устоличења которског бискупа у Котору од 27. априла 2021) — никако не може бити јасно по којој логици представници бившег црногорског режима и његове експозитуре у различитим НВО удружењима ’бране‘ Црну Гору и Цетиње од најављеног устоличења митрополита Црногорско-приморског, баш на Цетињу и баш уз присуство српског патријарха. Покушајте да нађете иједну државу на кугли земаљској у којој се обављање редовних вјерских обреда и служби једне канонске вјерске заједнице (призната и препозната свуда у свијету) представља као непријатељски и антидржавни чин. Довољно би било подсјетити се чињенице да наш државни Устав јасно раздваја црквене послове од оних световних, па ће бити јасно да се Црна Гора и њен демократски карактер бране управо поштовањем њених уставних начела, прописа и закона — а не никако организовањем вербалног или каквог другог насиља над неистомишљеницима. Нападом на суграђане који не мисле као ми, нападамо Црну Гору. Не може се некоме бранити да ради оно што му по свим законима припада, а у исто вријеме бити поборник грађанске и секуларне државе.
Није занемарљива ни чињеница да баш овакав облик црквене манифестације (са српским патријархом на Цетињу) желе и очекују сви православни вјерници који су грађани не неке друге, него управо ове, наше државе Црне Горе. Овим, поред секуларног легалитета, једна црквена манифестација добија и значајан грађански легитимитет, баш овдје усред Црне Горе.
Оне пак међу нама који овакво стање ствари ’не воле‘ или им се ’не свиђа‘… оне који ’желе‘ или ’хоће‘ нешто другачије… треба подсјетити да јачину својих аргумената опробају на легитимним грађанским протестима који би морали бити ненасилни или опет, пред судовима црногорске државе који — да не буде забуне — ни у претходним сазивима под 75-годишњом влашћу једне партије нијесу налазили разлога ни доказа да пресуде како је Српска православна црква ’отела‘ црквену имовину од црногорских грађана. А било је, у последње вријеме, и тужби и поднесака…
Зато, Црну Гору треба бранити као систем већ успостављених прописа и закона које не можемо свакодневно мијењати на основу тога ко је, у некој улици или каквом засеоку, гласнији од кога. Треба је бранити од прегласне буке и хајке, али и од медијских подвала које црногорске грађане представљају као окупаторе сопствене земље. Вокабулар оних који су мултиетничку и демократску државу хтјели да сведу на једну партију, па им је и то мало било, већ су на партијским конгресима најављивали обнову или стварање цркава — поразила је и презрела грађанска већина. Будући да је таква намјера била антиуставна, самим тим је и антидржавна и антицрногорска. Зато вјерујем да је, као таква, поражена и презрена једном за свагда. Мислим да то осјећају и њени идеолози и сљедбеници, који у чину устоличења виде последњу шансу да кроз медијске манипулације и халабуку произведу оно што им није успјело током величанствених литија — немире, сукобе и дестабилизацију друштва.
И нешто за крај, из оног дијела историје Црне Горе, када је Пећка патријаршија била укинута и када дефинитивно није патријарх могао доћи на Цетиње, нити се са Цетиња ишло њему. Ово што слиједи не мора бити образац идентитета свих грађана Црне Горе — данас, али мора бити аргумент против свих оних који клеветама и лажима оптужују Митрополију црногорско-приморску, њене епископе, свештенике и вјернике за издају и окупацију.
’Никола први, по милости Божјој књаз и господар Црне Горе, наш славне успомене претходник, зетски господар Иван Црнојевић, основавши на Цетињу манастир као столицу зетских митрополита, обдарио га је разним добрима, међу којима се налази и велики дио цетињског поља. Кроз зла времена, што су прелећела изнад српског народа, уништивши му и траг државног живота, ова задужбина Ивана Црнојевића, посљедњег независног српског владаоца, тако обилато обдарена, била је у стању да сачува у непрекидности државну мисао, коју је у оној олујини тај мудри српски Владалац склонио под Орлов крш; и сем тога, да сачува до наших дана једину епископску столицу од оних, што је Св. Сава подигао у српској држави. Пошто се у новије доба на цетињском пољу и то на својини манастирској, засновала варош, која се све више развија; да сачувамо ову задужбину побожног Владаоца и тим да обезбиједимо овоме манастиру опстанак, одлучили смо и наређујемо:
1. Да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касу са свим осталим приходима са манастирских земаља у Цетињском пољу;
2. Да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповање непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио, те и даље у будућности могао благотворно ђеловати у области Свете Православне цркве и српског народа. Овијем најсвечаније потврђујемо манастиру право својине земљишта, на ком се цетињска варош, Наша престоница подиже, те дајемо свакоме на знање, да ово земљиште остаје за сва идућа времена у искључивој својини Цетињског манастира свето и неприкосновено. Света Цетињска митрополија бдиће над овим манастирским правом, Господаром Иваном Црнојевићем дарованим и овим нашим указом потврђеним.
У нашој престоници Цетињу на двадесет пети дан рођења нашега насљедника Књаза Данила, 1895.
Николај‘.
Објављено у ’Гласу Црногорца‘, у суботу, 24. јуна 1895. године."
Прочитајте још: