Трагом све учесталијих испада такозваних комита и представника бивше власти, а уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, са Степићем разговарамо на тему „врелог политичког лета“ у Црној Гори.
Пад Миловог режима није донео промену стратешког спољнополитичког вектора земље, а чини се да је Црна Гора остала под искључивим утицајем Запада…
— Самозаваравамо се када мислимо да је „Милов режим“, како се често назива, пао. Није пао. Зашто? Прво, Мило Ђукановић је и даље веома утицајни председник државе; друго, нова Влада у главним цртама има стару спољну и унутрашњу оријентацију; треће, нова скупштинска већина је само привидна, јер су неке странке владајуће коалиције и према програму и према практичном деловању ближе старој него новој политици; и четврто, стара номенклатура и „по вертикали“ и „по хоризонтали“ остала је готово нетакнута — од безбедносно-обавештајног сектора до последњег општинског чиновника. У првим данима после избора они су се само притајили, смирили и уплашени од евентуалног „цунамија“ и чистки институција чекали како ће се ствари одвијати — да ли да „прелете“ на победничку страну и на екстреман начин доказују своју политичку правоверност и припадност српству или пак ако се нова власт покаже меканом, неодлучном и тромом, као што се и показала, да „остану у седлу“, наставе са старим политичким курсом и постану још екстремнији у испољавању антисрпског црногорства.
У којој мери се у ту слику уклапа и милитантност комита?
— То су такозване комите, који у ствари то нису, већ су пиратерисали то име — они се пре могу назвати монтенегринским, тј. црвенохрватским усташама, инструментом у служби подизвођача атлантистичких геополитичких радова на Балкану. Њима је устоличење новог митрополита идеална прилика да се покажу масовнијим, активнијим и важнијим него што у ствари јесу. Они се представљају као гаранти вазалног статуса савремене Црне Горе спрам евроатлантских тутора — САД, ЕУ, НАТО-а. И поручују како Црна Гора неће бити српска, како не би тако постала руски бастион на Балкану.
Да ли је у околностима антагонизовања две Црне Горе могућ конфликт?
— Опасно се потпаљује оружани сукоб који може да се претвори у прави братоубилачки рат и прелије се далеко ван граница Црне Горе. Бојим се да су руке страног фактора у то умешане до рамена. А у том случају никаква мудрост и позивање на смиривање стања не помажу. Наши непријатељи су одавно проучили виолентност динарског менталитета и начин на који она може да се искористи за њихову корист, а нашу штету.
Где је завршница битке два идентитета — једног српског и другог монтенегринског?
— Научно, етнодемографски посматрано, становништво Црне Горе је српско и арбанашко. Оно српско се услед титоистичког етноинжењеринга и стварања инстант нација (Милорад Екмечић), те рецидива тог процеса, данас изјашњава делом као српско, делом као црногорско, делом као бошњачко, делом као муслиманско и делом као хрватско. Сучељавање очуваног српског и вештачког црногорског идентитета могло је мирно бити решено као резултат „литијске револуције“, да она није тако предуго трајала и тиме пружила прилику супротној страни — како домаћој, тако и страној — да се консолидује, припреми ефикасан одговор и разводњи, односно накнадно искомпромитује читав литијски покрет. Тако је узалуд потрошена силна колективна национална енергија, која је, да би била ефикасна, брзим темпом, без оклевања, у кратком временском периоду на том таласу требало да буде преточена у боље организоване, глатко и великом већином добитничке изборе, преузимање државних институција, ургентно повлачење признања тзв. косовске независности, обрачун са криминалним, а нарочито са политичким надземљем и подземљем, промену медијске оријентације, „рећирилизацију“ читавог друштвеног амбијента, регулисање статуса СПЦ, припрему и одржавање валидног пописа становништва (укључујући слободно изјашњавање о националној и верској припадности), пречишћавање бирачких спискова за сваке следеће изборе… Уопште, требало је политичким „блицкригом“ извршити деконструкцију не само постојећег антисрпског државног апарата, већ и вишеетажне „дубоке државе“. Будући да то није учињено из сасвим практичних, по својој суштини геополитичких разлога, епилог који је могао бити миран и на задовољство велике већине домицилних чинилаца, одлаже се на неодређено време. Али до њега мора доћи и он симболички и практично мора бити на Ловћену.
Зашто баш горе?
— Јер је тамо подигнут репер идентитетске конверзије и касније растрзаности, тј. и етничке и геополитичке шизофрености Црне Горе. То је тзв. Његошев маузолеј, а у ствари његова посмртна тамница у коју су титоисти затворили читаву Црну Гору у намери да је расрбе и полатине. Дакле, титоисти нису имали скрупула и зарад тобоже историјског сведочанства оставили Његошеву заветну капелу, а недалеко од ње изградили своје партијско-споменичко обележје. Не! Они су срушили капелу и на њеном месту подигли маузолеј. Ако хоћемо повратак српском идентитету Црне Горе, не може се поново изградити капела недалеко од маузолеја, па да постоји и једно и друго. Јер: једно друго искључује! Никако — мора се уклонити маузолеј и вратити капела на место где је била, укључујући и повратак Његошевих посмртних остатака у њу — по Његошевом завету. Како то учинити? Не минирањем и механизацијом, већ полако, обијати чекићем и длетом делић по делић, као нека врста великог, саборног послушања и колективно посвећеног покајничког дела, повратка себи и националној самоспознаји. Као једна врста толико од нас захтеване, али у овом случају праве катарзе и суочавања с прошлошћу. Није ово радикална идеја, већ дугорочно једини прави избор. То би био сигнал истинске преоријентације Црне Горе и њеног враћања на исправан историјски пут.
Да ли се инсистирање Запада на евроатлантском курсу Црне Горе може објаснити страхом од хипотетичког изласка Русије на Јадранско море?
— Црна Гора није искористила моментум, тј. поново је у постлитијском времену склизнула у неповољан „тајминг“ и упала у контраритам. Ово је, наравно, закључак са „српског становишта“. А у ствари јој није дозвољено да промени (гео)политички темпо који диктира Запад. Увучена је у НАТО и сада није у стању да га напусти док се не десе неке велике, епохалне промене европских, евроазијских и глобалних размера. Она јесте популационо-просторно мала и ресурсно-економски небитна, али изласком на море игра веома важну геополитичку и геостратегијску улогу. Њоме је НАТО затворио последњи сектор обруча (регионалног, тј. балканског Римленда) око српског чиниоца као руске трансмисије ка Средоземљу. Између осталог, и зато је она потребна не само као несрпска, већ као изразито антисрпска. Онаква каква је била, а каква је добрим делом и данас, она игра важну улогу у неокенанистичком „обуздавању“ Србије и српства у целини. Стога и њена индукована улога „перјанице“ у хиперпродукцији „геноцид-резолуција“.