https://sputnikportal.rs/20210818/blickrig-nije-prosao-bitka-u-crnoj-gori-bice-zavrsena--na-lovcenu-1128529337.html

„Блицкриг“ није прошао: Битка у Црној Гори биће завршена — на Ловћену

„Блицкриг“ није прошао: Битка у Црној Гори биће завршена — на Ловћену

Sputnik Србија

Генерише се све дубља подела у ионако ровитом и нестабилном друштву, са наслеђеним и вишедимензионалним ушанченостима. Конфликтни потенцијал у Црној Гори... 18.08.2021, Sputnik Србија

2021-08-18T19:38+0200

2021-08-18T19:38+0200

2021-08-26T01:16+0200

политика

нато

црна гора

миломир степић

комити

русија

https://cdn1.img.sputnikportal.rs/img/07e5/08/0a/1128342217_0:0:3070:1728_1920x0_80_0_0_3b81ac605e1469ae39a994e64cc660c9.jpg

Трагом све учесталијих испада такозваних комита и представника бивше власти, а уочи устоличења новог митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, са Степићем разговарамо на тему „врелог политичког лета“ у Црној Гори.Пад Миловог режима није донео промену стратешког спољнополитичког вектора земље, а чини се да је Црна Гора остала под искључивим утицајем Запада…— Самозаваравамо се када мислимо да је „Милов режим“, како се често назива, пао. Није пао. Зашто? Прво, Мило Ђукановић је и даље веома утицајни председник државе; друго, нова Влада у главним цртама има стару спољну и унутрашњу оријентацију; треће, нова скупштинска већина је само привидна, јер су неке странке владајуће коалиције и према програму и према практичном деловању ближе старој него новој политици; и четврто, стара номенклатура и „по вертикали“ и „по хоризонтали“ остала је готово нетакнута — од безбедносно-обавештајног сектора до последњег општинског чиновника. У првим данима после избора они су се само притајили, смирили и уплашени од евентуалног „цунамија“ и чистки институција чекали како ће се ствари одвијати — да ли да „прелете“ на победничку страну и на екстреман начин доказују своју политичку правоверност и припадност српству или пак ако се нова власт покаже меканом, неодлучном и тромом, као што се и показала, да „остану у седлу“, наставе са старим политичким курсом и постану још екстремнији у испољавању антисрпског црногорства.У којој мери се у ту слику уклапа и милитантност комита?— То су такозване комите, који у ствари то нису, већ су пиратерисали то име — они се пре могу назвати монтенегринским, тј. црвенохрватским усташама, инструментом у служби подизвођача атлантистичких геополитичких радова на Балкану. Њима је устоличење новог митрополита идеална прилика да се покажу масовнијим, активнијим и важнијим него што у ствари јесу. Они се представљају као гаранти вазалног статуса савремене Црне Горе спрам евроатлантских тутора — САД, ЕУ, НАТО-а. И поручују како Црна Гора неће бити српска, како не би тако постала руски бастион на Балкану.Да ли је у околностима антагонизовања две Црне Горе могућ конфликт?— Опасно се потпаљује оружани сукоб који може да се претвори у прави братоубилачки рат и прелије се далеко ван граница Црне Горе. Бојим се да су руке страног фактора у то умешане до рамена. А у том случају никаква мудрост и позивање на смиривање стања не помажу. Наши непријатељи су одавно проучили виолентност динарског менталитета и начин на који она може да се искористи за њихову корист, а нашу штету.Где је завршница битке два идентитета — једног српског и другог монтенегринског?— Научно, етнодемографски посматрано, становништво Црне Горе је српско и арбанашко. Оно српско се услед титоистичког етноинжењеринга и стварања инстант нација (Милорад Екмечић), те рецидива тог процеса, данас изјашњава делом као српско, делом као црногорско, делом као бошњачко, делом као муслиманско и делом као хрватско. Сучељавање очуваног српског и вештачког црногорског идентитета могло је мирно бити решено као резултат „литијске револуције“, да она није тако предуго трајала и тиме пружила прилику супротној страни — како домаћој, тако и страној — да се консолидује, припреми ефикасан одговор и разводњи, односно накнадно искомпромитује читав литијски покрет. Тако је узалуд потрошена силна колективна национална енергија, која је, да би била ефикасна, брзим темпом, без оклевања, у кратком временском периоду на том таласу требало да буде преточена у боље организоване, глатко и великом већином добитничке изборе, преузимање државних институција, ургентно повлачење признања тзв. косовске независности, обрачун са криминалним, а нарочито са политичким надземљем и подземљем, промену медијске оријентације, „рећирилизацију“ читавог друштвеног амбијента, регулисање статуса СПЦ, припрему и одржавање валидног пописа становништва (укључујући слободно изјашњавање о националној и верској припадности), пречишћавање бирачких спискова за сваке следеће изборе… Уопште, требало је политичким „блицкригом“ извршити деконструкцију не само постојећег антисрпског државног апарата, већ и вишеетажне „дубоке државе“. Будући да то није учињено из сасвим практичних, по својој суштини геополитичких разлога, епилог који је могао бити миран и на задовољство велике већине домицилних чинилаца, одлаже се на неодређено време. Али до њега мора доћи и он симболички и практично мора бити на Ловћену.Зашто баш горе?— Јер је тамо подигнут репер идентитетске конверзије и касније растрзаности, тј. и етничке и геополитичке шизофрености Црне Горе. То је тзв. Његошев маузолеј, а у ствари његова посмртна тамница у коју су титоисти затворили читаву Црну Гору у намери да је расрбе и полатине. Дакле, титоисти нису имали скрупула и зарад тобоже историјског сведочанства оставили Његошеву заветну капелу, а недалеко од ње изградили своје партијско-споменичко обележје. Не! Они су срушили капелу и на њеном месту подигли маузолеј. Ако хоћемо повратак српском идентитету Црне Горе, не може се поново изградити капела недалеко од маузолеја, па да постоји и једно и друго. Јер: једно друго искључује! Никако — мора се уклонити маузолеј и вратити капела на место где је била, укључујући и повратак Његошевих посмртних остатака у њу — по Његошевом завету. Како то учинити? Не минирањем и механизацијом, већ полако, обијати чекићем и длетом делић по делић, као нека врста великог, саборног послушања и колективно посвећеног покајничког дела, повратка себи и националној самоспознаји. Као једна врста толико од нас захтеване, али у овом случају праве катарзе и суочавања с прошлошћу. Није ово радикална идеја, већ дугорочно једини прави избор. То би био сигнал истинске преоријентације Црне Горе и њеног враћања на исправан историјски пут.Да ли се инсистирање Запада на евроатлантском курсу Црне Горе може објаснити страхом од хипотетичког изласка Русије на Јадранско море?— Црна Гора није искористила моментум, тј. поново је у постлитијском времену склизнула у неповољан „тајминг“ и упала у контраритам. Ово је, наравно, закључак са „српског становишта“. А у ствари јој није дозвољено да промени (гео)политички темпо који диктира Запад. Увучена је у НАТО и сада није у стању да га напусти док се не десе неке велике, епохалне промене европских, евроазијских и глобалних размера. Она јесте популационо-просторно мала и ресурсно-економски небитна, али изласком на море игра веома важну геополитичку и геостратегијску улогу. Њоме је НАТО затворио последњи сектор обруча (регионалног, тј. балканског Римленда) око српског чиниоца као руске трансмисије ка Средоземљу. Између осталог, и зато је она потребна не само као несрпска, већ као изразито антисрпска. Онаква каква је била, а каква је добрим делом и данас, она игра важну улогу у неокенанистичком „обуздавању“ Србије и српства у целини. Стога и њена индукована улога „перјанице“ у хиперпродукцији „геноцид-резолуција“.

црна гора

2021

Вести

sr_RS

политика, нато, црна гора, миломир степић, комити, русија