Вислава Шимборска, нобеловка коју је престравио сусрет са Андрићем

Недавно се домаћим читаоцима нашла књига „Ништа обично“ Михала Рушинека, у Бисеркином преводу, јединствено штиво настало из пера дугогодишњег личног секретара славне пољске песникиње. Рушинеков портрет створен од сећања поткрепљен је говорима, белешкама, фотографијама са путовања, њеним колажима али и дугогодишњим пријатељством.

„Осећам се као на смрт мажена мачка. Овде желе да закивам некакве ексере за постављање застава, тамо ми додељују некакве титуле... На све одговарам са ’не’ – желим да што пре будем обична особа, а не ’личност’“, поручила је уочи уручења Нобелове награде за књижевност 1996. године Вислава Шиморска, жена која је сањала о нормалности и писању песама.

Потицала је из друге епохе, времена папира, оловке и чистог рукописа. Михал Рушинек, аутор биографије о Вислави Шимборској пружио нам је слику славне песникиње у укупној њеној скромности – уметнице која је целог живота тражила речи, бирајући усамљеност ради поезије, портрет скромне жене која је није стидела да пред целим светом каже – „не знам“.

„Да Исак Њутн себи није рекао ’не знам’, јабуке у башти могле су да падају пред њим као град, а он би се, у најбољем случају, сагињао по њих и јео их с апетитом. Да моја земљакиња Марија Склодовска-Кири себи није рекла ’не знам’, сигурно би била наставница хемије у пансионату за девојке из добрих кућа... И песник, ако је прави песник, мора непрестано да понавља ’не знам’. Сваким делом покушава на то да одговори, али чим стави тачку, већ га обузима сумња...“, рекла је Шимборска на предавању у Стокхолму уочи доделе Нобелове награде за књижевност 1996. године.

У периоду када се живот Шимборске радикално мењао, започиње сарадњу са Михалом Рушинеком који је био њен секретар све до њене смрти 2012. године. Тај је период описан у књизи „Ништа обично“.

„Она никада није желела признања. Кад су јој саопштили да је добила Нобелову награду, мислила је да су погрешили“, каже за Спутњик Бисерка Рајчић која је славну песникињу упознала још 1963, а преводила од 1993. године.

Према речима наше чувене преводитељке, у књизи „Ништа обично“, која је написана 20 година после Нобелове награде, Рушинек је изложио историју сарадње с Шимборском и описао њен живот нобеловке.

„Пошто је Рушинек и сам писац и стручњак за реторику, написао је о њој књигу какву није могао написати нико други јер је са њом сарађивао 16 година“, тврди Рајчићева.

Она каже да је Рушинеку пошло за руком да представи песникињу која је писала око 70 година, била цењена, превођена, одликована највишим светским литерарним признањима, а да се поред свега тога, до краја живота „дивила и чудила свету у коме је живела“.

„Наш први сусрет је био давне 1963, године, ја сам још била студент. Јавили су из удружења писаца да долазе три писца да потпишу уговор о културној сарадњи. Међу њима била је и Шимборска“, прича Бисерка Рајчић.

На путу од Словеније до Македоније, Шимборска се дружила са писцима и преводиоцима, а наша саговорница сведочи и о сусрету Шимборске са нашим нобеловцем, Ивом Андрићем.

„Били су у посети код Андрића. Андрић је једну годину студирао у Кракову и био је веома занитересован за пољску књижевност. Она је пред одлазак рекла како је била престрављена да упозна образованог нобеловца, дипломату, ерудиту који је знао језике“, наводи она.

Песник не постоји у иностранству ако нема доброг преводиоца – говорила је Шимборска, а захваљујући Бисерки Рајчић и њеном ментору, преводиоцу Петру Вујичићу, Шимборска је код нас присутна од шезедесетих година и интересовање за њу не престаје.

„Никада не преводим више од једне песме дневно за 60 година рада. Иако она не припада авангардним песницима, у својој суштини она јесте авангардна. Њене збирке имају од петнаест до двадесет и пет песмама и то нису дугачке, римоване песме. Код ње је све слободно“, истиче Рајчићева.

У биографији Шимборске, аутор наводи како су настајале њене песме. Рушинек пише да је Шимборска стварала у ритму говорења и дисања. Поезију није третирала као исповест већ као универзално саопштење у коме би свако могао да се препозна.

„Увек је имала блокчић који је држала у ташни, вадила га и ту нешто уписивала. У последњој збирци која броји тринаест песама дато је како она пише. За разлику од Чеслава Милоша коме се Шимборска дивила јер је у даху могао да пише, Шимборска је своје песме стално преправљала, премештала строфе. Зато је њена поезија језички беспрекорна. То је у суштини мисаона поезија“, сматра Рајчићева.

Поред поезије, Рушинек у књизи „Ништа обично“ наводи још две страсти Виславе Шимборске, а то су колажи које је сама креирала од новинских чланака као и фељтони, мисли, белешке о књигама обједињене под називом „Необавезна лектира“.

„То су били текстови о историјама неких познатих земаља, књигама које су се налазиле на доњој полици редакције ’Књижевних новина’ у којој је радила. Бескрајно је много тема дотакла у ’Необавезној лектири’ што објашњава њено знање, познавање природе, науке, обичаја. Управо зато је њена поезија тако мисаона, тако компактна“, закључује наша саговорница.

Кружила је око тема, разговарала са познаницима о њима и током седамдесет година за њих је тражила речи. Како пише у песми из 1945. године: