Митрић који се потписује као преводилац неколико песама Луиз Глик, објашњава како је она, кроз мит о чаробници из „Одисеје“, испричала причу о 20. веку.
Чаробница из „Одисеје“, песничка прича о нашем добу
„Луиз Глик песме третира као предмете, наглашавајући у њима озбиљност обичних животних ситуација. У тим посве свакодневним ритуалима, она проналази универзалне симболе. Један од таквих симбола је и лик чаробнице из митологије и „Одисеје“, помоћу којег ова поетеса ишчитава историју, књижевност, своје доба“, објашњава преводилац неколико песама ове песникиње.
За лауреаткињу Нобелове награде за књижевност 2020. године, Луиз Глик, малобројни су чули у Србији. Дело ове песникиње у којој је Шведска академија препознала „песнички глас који строгом лепотом чини индивидуално постојање универзалним“, остало би за нас непознаница да није књижевних часописа и портала који су преводили и објављивали њене песме.
Њене песме, по речима преводиоца Митрића, врцају од разборитости и дубоких осећања. Препозната и објављивана на светским порталима за књижевност, ова поезија је привукла пажњу поклоника поезије, међу њима и Митрића. Утолико пре што је име Луиз Глик стајало поред америчких песникиња Елизабет Бишоп, Ким Адоницио, Рите Дав, Пети Смит чије је радове такође преводио.
Настоји да обичном подари вечност
„Веома волим поезију и помно пратим светске часописе за књижевност. У једном од њих наишао сам на Луиз Глик. Мој пријатељ превео је неколико њених песама па са и ја одлучио да обрадујем читаоце Хипербореје“, објашњава Митрић, који је и главни уредник портала Хипербореја.
Поезију добитнице Нобелове награде он оцењује као наслеђе објективистичке поезије које се ослања на поетику Чарлса Резникова, Луиса Зуковског, а сеже чак до Паунда, Вилијамса и Елиота.
„У песмама, и кад су кратке и једноставне, приметно је да увек настоји да обичном подари вечност. Луиз Глик трага за предметима које снагом песничке речи покушава да узвиси. Баш као што је Т. С. Елиот трагао за објектима и догађајима који су му послужили као формула за емоције“, објашњава Митрић.
Председник одбора за Нобелову награду, Андерс Олсон, истакао је да је песнички глас Гликове искрен и бескомпромисан, испуњен хумором и луцидношћу, а многи су додали да је овим избором Нобелов жири повратио статус неприкосновеног познаваоца светске књижевности.
О свему томе читаоци у Србији могу се обавестити тек увидом у појединачне преводе, будући да песничке збирке Луиз Глик нису до сад преведене на српски језик.
„Поезија је сада доступна углавном у часописима. Већ неколико деценија, имамо проблем са објављивање поезије, као да смо, у односу на роман и прозу, изгубили везу с песмама. Нема довољно превода, довољно издања, а то што постоји углавном је у часописима“, сматра Митрић.
Боб Дилан, последњи Американац овенчан Нобелом
Глик је четврта жена лауреаткиња од 2010. године и једна од 16 књижевница које су добиле Нобелову награду за књижевност. Последњи Американац који је ово престижно признање добио био је Боб Дилан, а последњи песник Швеђанин Томас Транстремер.
„Кад песник добије Нобелову награду, то значи да он заиста вреди. Шведска академија је пажљива у избору песника и, као у случају Томаса Транстремера, бира песнике који су популарни изван земаља којима припадају“, верује уредник Хипербореје.
На питање да ли је ово тренутак да се наша публика врати поезији, Митрић одговара:
„Мислим да нам то поручује и Нобелов комитет. Награда никад није била додељена некоме ко је не завређује, а Луиз Глик свакако заслужује да понесе Нобелову награду за књижевност“, закључује Радомир Митрић, преводилац чији најновији превод песме Луиз Глик „Нови живот“ Спутњик ексклузивно објављује.
Нови живот
Ти си ме спасао, ти би ме се требао сјећати.
Прољеће у години; младићи купују карте за фериботе.
Раздрагани, због ваздуха пуног јабукове цвасти.
Када се пробудих, схватих да сам била кадра осјетити исто.
Памтим звуке сопственог дјетињства,
радости којој није потребан разлог, сем тај како је свијет диван,
или тако нешто.
Лугано. Столови под јабучјим дрветима.
Чистачи палуба подижу и спуштају обојене заставе.
И на рубу језера, младић како шешир баца у воду;
можда га је његова изабраница прихватила.
Пресудни
звуци или гестови попут
колосјека положена прије великих тема
који је остао неупотријебљен, спаљен.
Острва на обзору. Моја мајка
која држи пладањ са колачићима—
колико год могу да се сјетим, неизмјењено
нити у једном детаљу, у тренутку
живописа, нетакнутог, који никада није
био изложен свјетлу, да могу да га призовем усхићена, у добу
моје глади за животом, потпуно свјесна—
За столовима, са парчићима нове траве, блиједозелене
и здружене с постојећим тамним тлом.
Засигурно ми се прољеће вратило, овога пута
не као љубавник него као гласник смрти, па ипак
још увијек је прољеће и још увијек је саздано од њежности.
