Немирна времена: Државе масовно враћају злато у своје „сламарице“ — Србија не заостаје

Бројне државе попут Немачке, Холандије, Аустрије, Румуније већ дуги низ година прибегавају репатријацији златних резерви, а судећи према изјави гувернерке НБС Јоргованке Табаковић, то чини и Србија.

Тако се, како је рекла, свих 36,7 тона злата у девизним резервама налази у нашој земљи, у трезору Народне банке Србије. Она је додала и да су у претходних неколико месеци транспортовали 12 тона злата купљених на тржишту прошле године, као и једну тону која је од раније била у Базелу, у Банци за међународна плаћања.

Злато — сигурна лука у немирним временима

Према речима Зорана Грубишића, некада се у појединим државама злато повлачило из популистичких разлога, како би га народ „видео“, али то данас више није случај.

„Разлоге за репатријацију злата последњих година видим пре свега у глобалним односима, односно постојању различитих кризних жаришта у свету и затезању односа између великих сила. Због тога је присутна нека општа нервоза и неизвесност, а у питању је делимично и пандемија вируса корона. Неког другог, објективног разлога за репатријацију злата нема, јер злато има вредност у девизним резервама, без обзира на то где државе одлуче да га држе. Међутим, када неко, што се колоквијално каже, ’повуче ногу‘, односно почне са враћањем злата у земљу, сви други гледају и питају се да ли он зна нешто што они не знају, па долази до ланчане реакције, односно почну и они да повлаче и тако долази до тренда који нема неко објективно објашњење, осим те глобалне нервозе услед затезања односа између светских центара моћи“, објашњава Грубишић.

Како каже, највећи недостатак држања златних резерви у иностранству је његово депоновање које свакако представља одређени трошак и то што оно не даје неке камате, за разлику од хартија од вредности.

Ризици пандемије враћају злато у матичне државе

Иван Николић из Економског института репатријацију злата последњих година објашњава, пре свега, ризицима који су се појавили током пандемије.

„Када имате тако изражене ризике поремећаја, пре свега поверења у кратком року, или тренутне шокове и дестабилизацију финансијског система, онда је много боље све своје резерве и имовину коју држите у иностранству имати у земљи. Са друге стране, држање резерви у иностранству носи неке трошкове, па их се на овај начин лишавамо. Када говоримо о девизним резервама земље, злато је само један део, а неке земље чак ни немају тај део девизних резерви, односно немају ни грама злата, што је опет легитимно. Али, ми као земља која има и своје производне капацитете који обезбеђују злато, а поготово у овом кризном периоду када је цена злата као традиционална мера вредности била изражена, држимо значајне количине злата у девизним резервама. То је било јако добро, а непосредно пред кризу смо чак и купили извесну количину злата, када је његова цена почела да расте“, каже Николић и додаје да се показало да је држава и по том основу значајно зарадила.

На питање колико се последњих година злато користи у међународним плаћањима, Николић каже да је злато релативно лако одрживо, можете га продати, али је пре свега традиционална мера или гаранција ликвидности.

Како наводи, државе своје златне резерве у иностранству држе, пре свега, у централним банкама најразвијених земаља, попут ФЕД-а у Њујорку, Дојче банке или Банке Енглеске у Лондону.

„Али, златне резерве се држе и код комерцијалних банака које су највишег нивоа кредитног рејтинга. Дакле, није то ништа необично и представља уобичајену праксу“, напомиње Николић.

У 2020. години централне банке у свету су увећале златне резерве за 275 тона. Народна банка Србије има 36,7 тона злата у вредности од 1,8 милијарди долара, што је 12,6 одсто девизних резерви земље.