Међу документима се налазила и белешка „О положају православне цркве и активностима свештенства у Ровењској области“. Њу је у марту 1944. године руководиоцу совјетске контраобавештајне службе, начелнику 2. Управе Народног комесаријата државне безбедности СССР-а Петру Федотову послао руководилац 2. Управе националног комитета државне безбедности СССР-а Павел Медведев.
Медведев је навео да су се после немачке окупације Ровењске области украјински националисти, као и нацисти, трудили да максимално искористе цркву и привуку свештенство и вернике.
Међутим, локални архиепископ Алексеј Громадски је „сматрајући негативним реаговање свештенства и верника на украjинизацију богослужења и успостављање аутокефалности, као и због страха од отвореног ускраћивања од стране националиста њихових захтева, сазвао у августу 1941. године у Почајеву Сабор епископа који је донео одлуку о прелазу православне цркве на статут аутономне, не излазећи из јурисдикције московске патријаршије“.
Националисти су на чело Украјинске аутокефалне цркве коју су окупирали нацисти поставили епископа Луцког Поликарпа Сикорског.
Свештенство и верници Ровењске области су поруку о аутокефалној цркви на челу са Сикорским „примили са негодовањем“.
„Такав однос је био изазван тиме што је епископ Поликарп био свима познат као каријериста који је почео да спроводи раскол у православној цркви још 1924. године, а такође и тиме што украјинска црква не може да се сматра аутокефалном до сазива помесног сабора и одобрења митрополита Московског и васељенског патријарха“, навео је Медведев.
Према његовим речима, поред украјинских националиста мељњиковске струје, који су отворено подржавали Немце, питањима украјинизације православне аутономне цркве и коришћењем цркве за своје циљеве, бавила се Организација украјинских националиста (ОУН) бандеровског правца која је забрањена у Русији.
О томе како су се испод Ровне понашали Бандеровци према непослушним свештеницима испричао је епископ Курски и Белгородски Питирим у својој белешци председнику Савета за питања Руске православне цркве при Савету народних комесара СССР-а Георгију Карпову у јулу 1944. године.
„У близини села Дермањ Бандеровци су мученички убили свештеника Михеја Шавринског, свештеника из села Верхово Александра Туркевича и најстаријег свештеника села Точивка Рахлицка. Ти исти Бандеровци су ноћу у Великој Мошаници и Малој Мошаници убили протојереја Мелетија Рожковског и протојереја Евгенија Мержинског, које су првобитно мучили, ископали им очи, убили, а затим бацили у бунар“, рекао је Питирим.
„У близини града Здолбунова у Ровенској области у селу Свети Мињски убили су свештеника Мељњикова и обе породице његових ћерки које су живеле са њим. Свим свештеницима су пре убиства предлагали да пређу у аутокефалну цркву“, додао је архиепископ.
Како је писао Питирим, најтеже је било свештеницима у жупама Полесја. Када би Бандеровци сазнали да је неки свештеник „био у комуникацији са московским епископом или се усудио да служи на словенском језику био би убијен. А њихове казне су биле ужасне. Они су тестером одрубљивали главе или су их убијали специјалним ножевима“.
Бандеровци су приликом убистава имали посебан ритуал.
„Лице чија је мисија била да изврши убиство, прво се моли, а после казне на посебан начин брише крв са ножа и захваљује Богу. Припадници Украјинске устаничке војске (забрањена у Русији) освештавали су нож који је предвиђен за казну неверника“, писао је Питирим.