На медузе можете наићи у морима широм света. Оне су једне од најстаријих животиња са више органа и настањује нашу планету 500 милиона година.
Постоје различите врсте медуза, али једна од најзанимљивијих је бесмртна медуза. Turritopsis dohrnii је врста без максималног животног века.
Како се хране?
Чак и бесмртне врсте морају да једу. Њихове регенеративне способности немају много везе са њиховом исхраном.
Медузе имају само један отвор на телу кроз који се одвија сва прерада хране. Пошто медузе немају мозак и срце, читав процес храњења је много пасивнији у поређењу са другим животињама. Исхрана бесмртних медуза састоји се од планктона, икре, ларви и других сићушних морских створења. Оне не траже храну активно, већ је хватају пипцима.
Ти исти пипци могу да ослободе смртоносне количине отрова који може да убије плен пре него што га прогутају. Неке веће медузе могу да лове и животиње попут ракова и рибе, па чак и других врста медуза.
Одакле долазе?
Верује се да бесмртне медузе долазе из Пацифика, али се сада живе у топлим тропским морима и океанима широм света. До неких од ових места није могле стићи ношене струјама, зато многи научници сумњају да су разлог распрострањености ове врсте бродови. Медузе се причвршћују за трупове или улазе кроз баластну воду унутар брода и шире се по целом свету.
Да ли су заиста бесмртне?
Turritopsis dohrnii технички нису бесмртне, али ни не умиру. Најједноставније објашњење је регенерација, врста процеса који је најближи појму бесмртности у нашем животињском царству.
Када бесмртна медуза наиђе на опасност или шта што јој угрожава живот (глад, промена температуре), она се враћа у фазу полипа. То је јединствени механизам који се назива трансдиференцијација и омогућава овој медузи да „превари“ смрт и остане жива. Ново тело је генетски идентично претходном, али је и даље ново, преноси „Национална географија“.
То је нешто као када би лептир небројено пута могао поново да се врати у чауру, па поново изађе из ње када прође опасност.