У Исламабаду је недавно завршен билатерални састанак на коме су групе техничких стручњака из обе земље потврдиле спремност да реализују пројекат. Дуж трасе потенцијалног гасовода почеће геолошко-истраживачки радови.
Идеја о пројекту настала је у тешком тренутку. Међувладин споразум о изградњи гасовода „Север-Југ“ у дужини од скоро 1.100 километара потписан је 2015. године. Пројекат је подразумевао да руски извођачи радова изграде транзитни гасовод у од луке Карачи до града Лахор. Наредне две године готово да није било никаквог напретка. Стране нису могле да се договоре око висине тарифа за гас.
У пролеће ове године пројекат је преименован у „Пакистански ток“, а министри енергетике обе земље саопштили су да су спремни да започну са градњом у најскорије време.
Да би се разумела идеја и циљ оваквог пројекта, важно је подсетити да је Пакистан земља са преко 220 милиона људи. Подаци показују да цео југо-западни део земље дуж границе са Ираном и Авганистаном практично нема сопствена ко генерациона постројења, а у региону северно од Исламабада једини извор енергије представља неколико хидроелектрана малог капацитета.
Реализација „Пакистанског тока“ капацитета 12,4 милијарде кубних метара гаса годишње обезбедиће гориво за нове електране, а оне ће напајати индустријска предузећа која се налазе у провинцији Пенџаб, на граници са Индијом. Уколико пројекат успе, гасовод се може пружити и до престонице.
Какви су интереси Русије у свему томе?
Почнимо од гасовода ТАПИ (Туркменистан – Авганистан – Пакистан – Индија), у коме је Русија имала улогу техничког гаранта, а такође добављача опреме и цеви. Крајњи прималац гаса је Индија, али све транзитне земље имају огромну потребу за гасом и стога ће јасно тражити свој удео угљоводоника. Што се тиче Пакистана, у складу са условима пројектног задатка „Пакистанског тока“, тај гасовод би требало да се у подручју града Мултана укључи у гасовод ТАПИ.
Укупан капацитет та два гасовода у тој тачки износиће 55 милијарди кубних метара, што у потпуности одговара било ком од „Северних токова“. Имајући такве ресурсе у рукама, Пакистан ће моћи да започне масовну унутрашњу гасификацију и добиће значајан адут за политичко супротстављање Индији, која држи суседни спорни Кашмир.
Поред тога, формирање гасног тржишта у земљи као што је Пакистан гарантовано ће изменити светско тржиште угљоводоника. Првенствено је веома интересантан Катару који ће најкраћом рутом из Персијског у Омански залив и даље у Карачи моћи да испоручује сопствени течни природни гас. С тим у вези, у будућности ће се испоруке катарског гаса у Европу смањити, што ће још више повећати значај руских гасовода и испорука преко њих.
Поред тога, Русија испоручујући цеви и другу опрему, продаје финалне производе са максималном додатом вредношћу.
Не постоји ни најмања сумња да је повећана активност у региону повезана како са политичким променама у Авганистану, тако и са завршетком изградње гасовода „Северни ток 2“. Русија је јасно показала да је способна да заврши било који пројекат, чак и под притиском масовних санкција.
Индија тежи да постане главна металуршка сила у свету, а потребно јој је, између осталог, и плаво гориво из Русије. Пакистан жели да достигне нови ниво индустријског развоја, али му је за то неопходан природни гас, а све суседне земље суочавају се са дефицитом гаса и не намеравају да га деле са Исламабадом.
Одлазак Американаца из Авганистана био је камен који је покренуо читаву лавину глобалних промена. Ако покрет „Талибан“ (организација забрањена у Русији) успе да сачува земљу од још једног тоталног рата свих против свих, у најскорије време бићемо сведоци борбе за нова енергетска, трговинска и индустријска тржишта.