Спољнотрговинска размена пољопривредне и прехрамбене индустрије Србије за шест месеци ове године била је вредна готово 3,1 милијарду евра што представља повећање од 11,7 одсто у односу на исти период 2020. године. Извоз вредан 1,98 милијарди евра већи је 13,6 процената у односу на прошлогодишњи резултат у исто време. Увоз нас је коштао близу 1,12 милијарди евра што је 8,4 одсто више у односу на првих шест месеци прошле године, па је суфицит био 859,4 милиона евра и 21,1 одсто је већи од лањског у исто време, показали су подаци Републичког завода за статистику,
И даље извозимо сировине
Оно што овај рачун, међутим, квари је структура производа које смо разменили. Највреднији у нашем извозу је био кукуруз, са непуних 299 милиона евра, потом смрзнуте малине – 137,4 милиона евра и пшеница за 91,1 милиона евра. Највећи и извозни и увозни партнери су нам ЕУ и ЦЕФТА. У ЕУ смо највише извозили кукуруз, пшеницу, бели шећер, јечам, воду, малине, соју, а у ЦЕФТА - кукуруз, безалкохолна пића, јестиво сунцокретово уље, цигарете, пшеница, брашно.
Из земаља ЕУ је најзаступљенији , пак, био увоз производа за исхрану, свињског меса, прерађевина од меса.
Највреднија ставка у српском извозу су и даље сировине. Стална прича о подизању прерађивачких капацитета и продаји готових или макар полупроизвода је и даље на чекању.
Кукуруз је главна извозна ставка српског аграра, али и друге сировине - пшеница, соја, јечам, малина
CC0 / Pixabay /
Три разлога
По оцени професора Пољопривредног факултета у Новом Саду, Бранислава Влаховића, који се бави тржиштем пољопривредних производа, за то постоје три разлога.
„Прво зато што су то доста велике инвестиције и треба да видимо да ли то могу да раде наше компаније које баш и немају средства, или има страних које су спремне да у то уложе. Друга ствар је што ми слабо радимо истраживања тржишта да би смо видели које производе можемо и на које тржиште да продамо. Ми то називамо сегментација тржишта. Трећа ствар је питање квалитета и технологије производње. Ако ћемо на тржиште ЕУ, онда они траже висок квалитет, беспрекорне производе и велика је конкуренција на тим тржиштима“, објашњава он за Спутњик.
Има и условљавања
Влаховић напомиње да некада ни све то није довољно и објашњава на примеру малине како нас у ЕУ условљавају њеном куповином у ринфузи, јер су деценијама навикли да је од нас купују и после препакују.
„Ми продамо килограм за два-три евра, а они 300 грама за два-три евра и онда раде и реекспорт. Нашу малину упакују и извозе у треће земље“, напомиње Влаховић.
На питање да ли то тако баш мора да буде, он каже да не мора, али да је потребан континуирани рад на томе, капацитети, али и добра технологија и добар производ, да би у међувремену створили добар имиџ.
Да је подизање прерађивачких капацитета ипак могуће показао је случај некадашњег чувеног прерађивача воћа, „Будимке“ у Пожеги. Нови власник из Косјерића, ИТН група је уложила пет милиона евра и после 20 година пропадања, практично угашени некадашњи југословенски гигант је прошле године оживео.
Друго је странац
Влаховић напомиње и да није исто када странац уложи у прерађивачке капацитете. Он држави мора да плати све од пореза и доприноса, али је аутономан да са профитом ради шта мисли да је за њега најбоље, да гро профита уложи тамо где мисле да ће му то увећати капитал, па можда га чак инвестира у треће земље.
Малину у ЕУ можемо да продајемо само у ринфузи, јер тако траже од нас, а онда је они препакују и продају скупље
© Pixabay
„Рецимо, компанија Раух, позната робна марка је купила фабрику за прераду воћа и поврћа у Коцељеви која је таворила. Они један део раде за наше тржиште, а један део извозе. Профит који овде направе они могу да улажу у аустријске домицилне фирме, да тамо улажу у амбалажу, маркетинг, а овде редовно плаћају воће које откупе, порезе и доприносе“, напомиње Влаховић.
Зато он сматра да би најбоље решење било да такве прерађивачке капацитете подижу наше компаније.
Направили смо грешку
Агроекономиста Миладин Шеварлић, професор на Пољопривредном факултету у Београду, сматра лошом аграрном и трговинском политиком ону која афирмише извоз сировина, а посебно оних које нису на бази ГМО, као што је случај са кукурузом, нашом најзначајнијом извозном ставком.
На питање зашто и даље само причамо о прерађивачким капацитетима и извозимо сировину, он указује да је ту и питање да ли наши произвођачи уопште имају приступа иностраним трговинским ланцима и под којим условима.
„И ценовно, у извозу је тешко остварити конкурентност. Ретки су случајеви као што је шабачка млекара која је испунила строге стандарде у Русији да пласира своје производе, прерађевине од млека, сиреве“, напомиње овај агроекономиста.
Он сматра да смо направили велику грешку што нашу производњу кукуруза и соје, који нису од семена ГМО, нисмо прерађивали овде и извозили прерађевине из Србије са робном марком ПРОИЗВЕДЕНО У СРБИЈИ БЕЗ ГМО. То би, уверен је он, обезбедило препознатљивост на иностраном тржишту где је потрошач платежно способнији.
На питање зашто то не радимо, он каже због тога што у Србији доминирају власници иностраних фирми , укључујући и трговинске, јер у укупном промету пољопривредно-прехрамбених производа српске трговинске фирме не учествују на тржишту ни са 10 одсто.
„Ми смо у подели улога од стране Европске уније, као кандидат за њено чланство вероватно одређени као земља јефтине радне снаге и јефтиних сировина“, закључио је Шеварлић.