Када је Драган Стојковић Пикси стигао на клупу Србије појавили су се коментари да је он тренер који игра веома ризично, да су његове екипе давале, али и примале много голова те да није баш јасно како ће све то изгледати у случају Србије.
Све смо имали прилику да видимо у досадашњем делу квалификација за Светско првенство 2022. године и, ако се не гледа само резултат, иако је реално он једино мерило, јасно нам је да Србија никада није играла лепши фудбал.
А то је, бар се сећамо момената из недавне историје, један од главних фактора, зар не?
Ако ништа друго, то је био „разлог“ за смену Славољуба Муслина, човека који је Србију одвео на Светско првенство у Русију.
Лепота не може да фали у Пиксијевој филозофији фудбалске игре, вероватно најбољи српски фудбалер свих времена, уз дужно поштовање легендама из „Титовог времена“, желео је да Србија игра брзо, атрактивно, на гол више и у томе је успео.
Једини проблем у свему је – шта ако лопта неће у гол?
У Даблину није хтела, једноставно није и то је саставни део фудбалске игре. Србија је имала 18 шутева на гол, чак десет пута је чувар мреже Републике Ирске морао да реагује, 11 удараца је упућено из казненог простора, седам ван, а два су дефанзивци ривала успели да изблокирају.
Никада Србија није играла као сада, никада од првог момента утакмице није кретала у напад, у висок пресинг, у офанзиву на ривалску половину, а поготово то није био случај на гостовањима.
Нажалост, мач са две оштрице је Србија видела у његовом најсјајнијем светлу и коначно је сама себе „победила“, бизарним аутоголом који је такође нешто што досад никада није било виђено, иако је било свакаквих дешавања кроз историју.
Историја нас такође учи да у случају Србије никада није готово док стварно није готово – до краја квалификација су остале још три утакмице, укључујући и ону против Португалије, која ће директно одлучивати о томе ко ће са прве позиције из групе отићи право на Светско првенство.
Наравно, уз услов да се остваре победе над Азербејџаном и Луксембургом и да се, на крају 14. новембра догоди последњи обрачун у ком ће бити и коначно јасно да ли је Србија довољно сазрела да игра лепо и да преживи од лепоте.
У сваком случају, идеја о томе да треба нападати заслужује све похвале, храброст не може да се критикује и финално – није грех славно погинути, макар ће наредне генерације моћи да расту на причи да Србија игра офанзиван фудбал.