Професор Филолошког факултета у Београду и члан Одбора за стандардизацију српског језика САНУ Милош Ковачевић сматра да је Закон о родној равноправности, у ствари „Закон о урушавању српског језика“ и подсећа да Уставни суд одлучује о његовој уставности. Нада се да ће Уставни суд прогласити тај закон неуставним.
Закон о родној равноправности – идеолошка разградња српског језика
„Употреба тог закона заиста би довела до потпуне разградње српског језика и до увођења кроатистичке, хрватске филолошке политике у српски језик где бисмо се пре исмевали него што бисмо водили рачуна о правилности српског језика и очувању његовог система и структуре. С те стране је јако добро да Закон о употреби српског језика нема никакве везе са Законом о родној равноправности него је на својеврсан начин његов антипод. Он је заштита српског језика а онај претходни је заправо, Закон против српског језика“, истиче Ковачевић.
Према речима лингвисте Исидора Бјелаковић, професора Филозофског факултета у Новом Саду, требало би поставити питање уставности Закона о родној равноправности будући да се њиме крше основна уставна права свих грађана ове земље на слободу изражавања.
„Оно што се Законом о употреби српског језика доноси јесте заштита српског језика од идеолошких и политичких покрета а то је управо оно што је реализовано Законом о родној равноправности. Како ће све то бити решено и како ће се ускладити два опречна закона, не зна се, али је важно што су доносиоци овог закона схватли какве негативне последице могу да настану уколико дође до обавезне употребе једног типа језика иза кога стоји чиста идеологија, а не нешто што представља природан језички развој“, каже Исидора Бјелаковић.
Закон о заштити ћирилице – први корак, мање од очекиваног
Према њеним речима, усвајање Закона о употреби језика само је први корак у развијању свести, пре свега, грађана Србије о неопходности неговања форма стандардног српског језика у јавном животу.
„Зато Закон посматрам у крајње афирмативном светлу и изузетно смо задовољни што је донесен, али то не значи да је проблем решен до краја. Предстоји још много посла и надам се да ће Министарство културе, а потом и просвете и науке, имати слуха за све оно што је неопходно чинити како би се, пре свега, развила свест код људи колико је то важно“, додаје она.
Ковачевић, међутим сматра да је усвојени закон донео „много мање од очекиваног“ јер праве заштите ћирилице и српског језика не може бити све док је на снази садашњи Закон о употреби службеног језика и писма у коме постоји „анахрона одредба о подели употребе на јавну и службену“.
Службена употреба везана је само за државне органе и службе на републичком, покрајинском и општинском нивоу, а све друго излази из ингеренција овог закона јер се он позива директно на службену употребу. Оно што је ново у Закону је формирање Савета за српски језик.
За сада решена трећина проблема
„Да је постојао такав Савет, вероватно никад не би могао да се донесе Закон о родној равноправности који је и антиуставан и Закон против српског језика и с те стране ово јесте добра ствар. Зато овај закон треба схватити и полупозитивно и полунегативно“, наглашава Ковачевић.
Оцењује га ипак као добар почетак јер су „напокон престала прегањања са политичарима да је потребно штитити српски језик и ћирилицу“ и што инсистира на свести која треба да се усади свим говорницима српског језика.
„Заправо, од њих зависи заштита српског језика и ћирилице, јер сâм Закон у првом реду упућује на језик и ћирилицу као националне и идентитетске критеријуме. Ако тога нисмо свесни, не знам какав закон то може наметнути“, упозорава он.
Према Ковачевићевим речима, права заштита ћирилице била би уставна, што значи да би Уставом ћирилица требало да буде дефинисана као службено писмо које се употребљава свугде где се употребљава српски стандардни језик.
А према Закону о употреби српског језика у јавном животу и заштити и очувању ћириличког писма, „ћирилица вероватно не покрива ни трећину онога што покрива стандардни или књижевни српски језик“, закључио је Ковачевић.