Давне 1920. године у централном београдском кварту основан је Београдски раднички спортски клуб, у просторијама данашње гимназије.
Рад Спортског друштва је био забрањиван у периоду 1930. и 1931. године због ширења идеја о радничким правима и отпору режиму, а 1941. године цела архива је спаљена како би се спречило да до ње стигне окупатор.
Раднички је све преживео, обновљен је 1944. године, две године пре него што се у комшилуку родио Душан Ивковић.
„Дуда је становао преко пута Радничког, упознали смо се негде 1962, 1963. године, ја сам био дечак од 12, 13 година, а он Гимназијалац. Наше дружење је било свакодневно у Радничком, дивно, дивно, незаборавно време... Сећам се, за дане славе породице Ивковић, одлазили смо код њих у кућу, на колаче...“, каже за Спутњик спорт Љубинко Веселиновић, потпредседник СД Раднички.
Дуда Ивковић и Љубинко Веселиновић
© Фото : Љубинко Веселиновић, приватна архива
Некадашњи боксер, освајач бројних медаља, сведок је времена у ком је Ивковић, један од најбољих кошаркашких тренера свих времена, замало постао – боксер.
„Волео је бокс и испољавао је велики таленат. Тома хладни, наш тадашњи тренер, имао је похвале за његово мајсторство у племенитој вештини, али је Дуда, заједно са братом Пивом, кренуо у освајање кошаркашког света“, додаје Веселиновић.
Старији брат, идол и узор, Душана је одвео пут кошарке. Мало је познато широј јавности, али Ивковић је био сјајан кошаркаш и капитен јуниорског тима Радничког који је освајао трофеје.
„Дуда је завршио гимназију, факултет и после одслуженог војног рока се вратио у Раднички, као тренер у омладинској школи“, подсећа Веселиновић.
И ту је Ивковић освојио трофеј, у истој сезони када је брат Пива са сениорским тимом Радничког постао првак државе.
Пут је Дуду одвео далеко од Црвеног крста, вратио се тек на две сезоне, од 1982. до 1984, након боравка у Партизану и Арису, да би по одласку у пензију одлучио да се посвети својој првој љубави.
„Увек је био присутан, чак и када је био у Грчкој, Турској, увек се јављао и увек смо били на вези, давао нам је ветар. Увек је био присутан, чак и када није био ту. Трудио се да помогне, поготово у последњих шест, седам година, дао је себи велики задатак и обавезу, уложио је себе са намером да Раднички добије већи епитет у односу на актуелни...“, истиче Веселиновић.
Историја Радничког је веома турбулентна, поменуто паљење архиве је било праћено и потоњим покушајима да се клуб преименује, да се заузму просторије, али је као један прави великан успео да преброди све потешкоће и доживи стоти рођендан, 2020. године.
Веселиновић, човек који је уз спортску развио и запажену академску каријеру, као верни „Крсташ“, остао је уз клуб, а значајно појачање стигло је у виду Ивковића, који је преузео челну функцију Спортског друштва.
„Ја сам у управи СД Раднички водио један програм, био сам потпредседник када је Дуда именован за председника. На крају 2020. године, када је обележена стогодишњица, уз покровитељство председника Србије Александра Вучића, Дуда је требало да настави да води клуб и у његовој 101. години... Нажалост, то је кратко трајало...“, каже Веселиновић.
Дудин аманет остаје – Раднички мора бити оно што је некада био и што заслужује, као клуб из кога су потекли великани попут браће Ивковић, Светлане Китић, Момира Кецмана, Мирослава Читаковића, Љубише Тумбаковића...
„Дуда је отишао, Раднички је остао без Дуде, али нама остаје да, уз обећање председника Србије, обновимо спортски храм Радничког како бисмо и у наредних стотину година могли да анимирамо омладину, да усмеравамо на спорт уз добре људе. Раднички је увек заговарао идеју да се и бави спортом и учи јер је спорт, рекао бих, допинг и за учење и за живот“, додаје Веселиновић.
Наш саговорник, као Ивковићев први сарадник у Радничком, има пред собом велики задатак и обавезу – да настави тамо где је Дуда стао и каже да ће се трудити, заједно са члановима друштва и Управним одбором да Раднички поново учини великим.