Ко боље пролази у животу, оптимисти или песимисти?

Песимисти, уместо да раде на остварењу својих снова, брину о стварима које би могле поћи наопако. Чак су забринути и за ствари које поседују, јер су мишљења да ће им игром судбине бити одузете. Са друге стране, оптимисти су често ван додира са реалношћу. Како сматра Дин, они сами себе заваравају, јер не виде све лоше реалности које су присутне у свету. Иако је, вероватно најбоља опција бити реалиста, чињеница је да је тај баланс најтеже и постићи, пре свега због свакодневних животних околности, ситуација и емоција.

Током година, психолози су испитали многе аспекте песимизма и оптимизма, питајући се да ли на свету има више првих или других и покушавајући да открију који приступ животу је „бољи“. Истина је да се предности и мане ова два облика размишљања готово подударају. Постоје одлике оптимизма као што су ентузијазам, воља, мотивација, позитивно размишљање, осмех, које помажу људима да се боре кроз живот, да раде ствари које воле са страшћу, да буду посвећени и успешни у својим замислима. Са друге стране, постоје и предности песимизма као што су: реалније сагледавање ствари, страх или притисак који могу произвести продуктивност, предострожност, дубље промишљање, а све то песимистима може помоћи да се боље носе са светом, да не буду претерано разочарани, немају превелика очекивања и надања.

Нова истраживања говоре о томе да и песимисти и оптимисти користе своје различите погледе на свет како би пронашли мотивацију. Кључ обе врсте размишљања је сам живот, који је непредвидљив и често конфузан. Колико се год исправно понашали у животу, није увек до вас и не може знати шта вас чека у будућности. Да би се изборили са овом врстом непредвидљивости, оптимисти бирају позитивно размишљање – чак и ако падну, они ће устати и покушавати изнова и изнова, јер су убедили себе да сутра мора бити боље него данас. Али начин размишљања код песимиста обавља исту „функцију“ јер су и њихова становишта заснована на одржавању мотивације. Песимисти, размишљајући о томе шта може кренути по злу, штите себе од догађаја који би заиста могли кренути како не треба. Њихова мотивација лежу у тој „менталној припреми“, по принципу – покушаваћу, али ако не буде како сам замислио, нећу се много разочарати, јер сам тако нешто и очекивао.

Докази за проналажење везе између мотивације и оптимизма или песимизма, пронађени су у студији Абигејл Хазлет и њених колега (2011), објављеној у „Сошал когнишен“. Два истраживања у оквиру студије су показала да оптимисти претежно размишљају о томе како могу да напредују и да се развијају, док су песимисти више фокусирани на безбедност и сигурност. Иако су ове чињенице у извесном смислу потврдиле спону са мотивацијом, за прави експеримент био је потребан јачи доказ. Током решавања анаграма, половина је подстакнута да мисли оптимистично, а друга половина песимистично, а истраживачи су уједно мерили и природне тенденције ученика према једном или другом виду размишљања. То је значило да ће неки ученици моћи да користе своју природну, жељену стратегију, а да ће други бити приморани да мисле на начин на који им је речено, у зависности од групе којој припадају. Резултат истраживања је показао да су песимисти дали боље резултате када су мислили на негативан начин, док су оптимисти дали једнако добре резултате, али размишљајући на себи својствен, позитиван начин. Показало се и да су способности људи зависиле од тога колико су упорни у решавању – када су се водили позитивним мислима, оптимистима су били знатно упорнији, а исто важи и за песимисте, само у обрнутом смеру.

Оно шта показује студије као што је ова јесте да и оптимизам и песимизам имају важне улоге у животима људи. Бити ​​оптимиста омогућава људима да остваре своје циљеве на позитиван начин: да сањају веће и боље снове, према којима ће градити пут. Осим тога, оптимисти боље реагују на позитивне повратне информације. Са друге стране, бити песимистичан може помоћи људима да смање своју природну анксиозност и буду успешнији. Песимисти боље одговарају на негативне повратне информације. Они воле да чују шта су били проблеми, тако да могу да их исправе. „Оптимизам и песимизам нису само незгоде; ово докази указују на то да су они две различите, али ефикасне стратегије суочавања са проблемима, и комплексним, непредвидљивим светом“, каже Дин, преноси портал „Биз лајф“.