Два века Фјодора Достојевског – вечити сабеседник свих мислећих људи

„Само је Достојевски могао да напише нешто као што је Легенда о Великом инквизитору, о другом Христовом доласку. Свако ко данас говори о хуманизму, о милосрђу, о љубави према човеку, као и Христ, једноставно смета, зато што је човек окренут ка себи, а самим тим су и његови видици скучени. Више се ништа не ради за другога, за друштво, него се ради за себе. Велики инквизитор каже да ће човек прво бацити слободу пред ноге, јер она значи одговорност. А данашње време је управо такво – неодговорно“, каже Корнелија Ичин у разговору уприличеном поводом 200. годишњице рођења једног од највећих руских и светских писаца.

Фјодор Достојевски рођен је 11. новембра 1821. године. Идеје великог руског писца биле су кључни подстицај многим истакнутим уметницима и мислиоцима, не само у Русији, него и широм света, посебно у протеклом, бурном столећу, испуњеном ратовима, насиљем и страдањима.

Наша саговорница примећује да можда и није потпуна случајност што се велики јубилеј догађа баш у време када је свет заробљен страхом од вируса, усред пандемије и великих глобалних промена.

„Јубилеј се обележава управо у ово депримирајуће време, када је свет постао застрашујућа антиутопија. Читајући данас дела Достојевског видимо колико је уметност испред живота и колико је пророчка“, оцењује професорка Ичин.

Наслеђе Фјодора Достојевског се различито тумачи и вреднује, готово два века. Био је проглашаван и пророком, и великим познаваоцем људске душе, и социјалистом, револуционаром, државним непријатељем, контрареволуционаром, великим хришћанским мислиоцем, чак и антисемитом. Неки га сматрају мрачним и депресивним писцем, док други плачу од усхићења читајући његова дела.

Говорећи о утицају дела Достојевског на уметнике, песнике, писце и мислиоце 20. века Корнелија Ичин подсећа да је целокупна култура протеклог столећа била прожета питањима која поставља Достојевски, покушавајући да проникне у људско срце и душу – има ли човек право да убије другог човека, да ли се срећа може градити на несрећи других...

„Он кроз своје јунаке тражи истину, тражи њихову душу. Зато каже да бира Христа, јер је Христ за њега једина, неприкосновена истина. Руски религиозни филозофи и мислиоци су се обраћали Достојевском, он је са свим својим антагонизмима био њихов главни сабеседник. Покушавали су да га докуче, као и време у којем су живели. Све је у одгонетању те велике тајне зване човек, којој је посвећено стваралаштво Достојевског. Одатле проистичу многе књиге и Берђајева и Шестова које су посвећене питањима добра и зла, јер кроз тумачење стваралаштва Достојевског и напоредо с њим Толстоја, они долазе до битних закључака“, наводи професорка.

Дело Достојевског снажно је утицало и на песнике „сребрног века“, који су, тумачећи његове идеје, веровали да у овом пропадљивом свету само уметност може спасити лепоту.

„Владимир Соловјов пише, да би оправдао сентенцу да ће лепота спасити свет, трактат управо не би ли дао филозофску основу свему томе. На то се касније ослањају руски песници 'сребрног века'. Интересује их Достојевски као аутор који разотркива најдубље слојеве човекове душе, најразличитије пориве. Они се зато обраћају њему не би ли спознали све оно што се налази у природи руског народа“, наводи наша саговорница.

Идеје Достојевског постале су посебно важне после револуције, инспиришући ствараоце попут Александра Блока, Владимира Мајаковског, Марине Цветајеве и многих других песника.

„Блок кроз своју чувену поему 'Дванаесторица' разматра идеје хлеба без слободе, слободе без крста и хлеба, које проналазимо у 'Браћи Карамазовима', у Легенди о Великом инквизитору Ивана Карамазова. Главно је питање враћање улазнице у рај, ако ће она бити изграђена на само једној дечјој сузи. Зато и Марина Цветајева у својим стиховима враћа улазницу, она се ставља у позицију Ивана Карамазова, идентификује се с њим и враћа улазницу богу. И Зинаида Гипијус окривљује бога да је створио свет без надахнућа. Много је дилема, питања која поставља Достојевски, а ми их читамо кроз текстове песника 'сребрног века', футуриста, авангардиста“, каже Корнелија Ичин.

Наша саговорница подсећа на то да је Достојевски надахнуо и многе наше уметнике, посебно истичући зенитисте окупљене око Љубомира Мицића и идеје о рађању новог човека, барбарогенија.

„Када је 1921. покренут 'Зенит', Мицић се у тексу поводом 100-годишњице рођења Достојевског, пита да ли је Расколњиков заиста убица. Он је одушевљен идејом револуције и упоређује Троцког, Луначарског, Лењина с Раскољниковом, јер је то борба против свега старог. Зато је Достојевски близак футуристима и авангардистима, јер је то борба за све ново, а ново је млади Балканац, барбарогеније који треба да убије старицу Европу, па су у Достојевском открили свог претечу“, примећује професорка, додајући да су на сличан начин идеје аутора „Злочина и казне“, „Браће Карамазових“, „Записа из подземља“ и других великих романа утицале и на писце антиутопијских романа, апсурдисте и егзистенцијалисте.

Међу бројним искреним поклоницима Достојевског био је и Алберт Ајнштајн који је разумео пишчеву слику пољуљаног света, зато што га је, како каже наша саговорница, и сам пољуљао својом теоријом релативитета.

„Драма јунака Достојевског је драма сваког савременог човека који осећа да живи у свету далеком од хармоније, свету пуном насиља, с осећајем да му је тло испод ногу одузето. Читав 20. век, који је сав протекао у полемици с Достојевским, био је век нестабилности, ратовања, убијања. Оно што Достојевски пружа и данас јесте нада заснована на љубави, последња нада за коју се хвата човек који пати и који стално хода ивицом“, сматра наша саговорница.

Једна од полемика која се води и дан-данас јесте она у којој учествују поклоници Толстоја и поклоници Достојевског.

„Та полемика траје посебно међу историчарима књижевности и професорима, јер постоји флоскула о томе да је Достојевски лош стилиста, а Толстој је перфектан у томе. Ипак, мислим да је кључно на који начин живе њихове идеје. У том смислу Достојевски је неприкосновен, јер његове идеје се варирају кроз читав 20. век, он је вечно ту, и код Булгакова, Андрејева, Горког, свуда је. Толстој је громада, монолит, у односу на Достојевског монологичан аутор. Достојевски је сав у дијалогу с другим ауторима, са самим собом, код њега можете да пронађете и грешке, у брзини, у писању од једног броја часописа до другог, предаје рукописа. Његов стил одговара његовим књижевним јунацима који су грозничави, вечито имају шизофрену темпрературу, као што је имао и он када је писао. Та драма која се одвија у јунацима мора бити пренета и на тај начин. Зато ми не можемо да испустимо из руку његове књиге, ту су и елементи детективског, психолошког. Оно што је најважније јесте митопоетски, филозофски ниво, то је оно што најдубље дира свако људско биће“, оцењује професорка Ичин.

За крај Корнелија Ичин поручује да ће сви који су спремни да размишљају, да мењају себе, свакако отворити књиге Достојевског, јер од њега нема бољег сабеседника.