Споменик је симбол Београда, али и симбол нове Србије, земље која је изникла у јуначким ратовима за ослобођење од Османског царства. Једини коњанички споменик, извајан маестралном руком италијанског скулптора Енрика Пација, обележио је Београд као престоницу нове државе, којој ће се тек у 20. веку границе драматично мењати.
Београд, Смедерево, Кладово, Ужице, Шабац и Соко су потпуно ослобођени од вековне азијске окупације захваљујући изузетно мудрој политици Кнеза Михаила који је умео савршено да искористи тренутак у ширим односима тадашњих великих сила, и за Србију добије те важне градове.
И без обзира на то што је нашу земљу чекала болна будућност у наредним деценијама, када је сваки нови комад ослобођене територије скупо плаћала крвљу, срце Србије остало је чврсто ослоњено на ових шест градова. Понос због њихове тешко освојене слободе је био толики да су им имена морала да буду заувек забележена пред очима свих становника.
Борба за ослобођење других српских подручја тек је тада могла да почне, а Београд је постао тачка у коју ће све очи нашег народа бити упрте. Стога је овај споменик и подигнут у престоници 1882. године и његово отварање био је прави спектакл за тадашње прилике.
За потребе откривања писане су посебне песме, а на литографијама (цртежима), али и једној реткој фотографији чак, овековечен је тај свечани дан када је Београд добио кнежев споменик.
Све је било пуно народа и војске, а спомеником је одато велико признање ослободиоцу Србије од турског ропства о ком ће наредне генерације причати као о пет векова голготе.
Рељефе који се налазе на постаменту, а на којима су и исписана имена споменутих градова, радио је наш архитекта Константин А. Јовановић.
Треба истаћи и да је споменик, тачније његов постамент, претрпео извесне промене 1928. и 1931. године, како би се боље уклопио у тада реконструисани трг. Држава је расла, развијала се, а Београд се мењао и постајао модеран европски град, па је и овај трг добијао на значају, улепшавао се и пратио развој престонице, преноси портал Калдрма.
Кнежев споменик и Позоришни трг, који је после промене након Другог светског рата постао Трг републике, остали су главни оријентир Београђана, састајалиште, полазна тачка, место одакле се мери удаљеност свих градова, место коме се увек враћамо.
Иначе, Србија је 1878. године на Берлинском конгресу, десет година после смрти кнеза, призната као независна и суверена држава-краљевина, док је њена територија, осим Београда, Смедерева, Кладова, Ужица, Шапца и Соко-града тада обухватила и Пирот, Врање, Зајечар, Неготин, Чачак, Ваљево, Лозницу, Лесковац, Крушевац, Прокупље… Након Берлинског конгреса добили смо не само независност, већ и Пиротски, Нишки, Топлички и Врањски округ.
Космет је у то време још увек био под Османским царством, баш као и Пријепоље, Прибој, Нови Пазар, и тако ће остати све до 1912. и протеривања Отоманске Турске са нашег дела Балкана… Срем, Банат и Бачка морали су да сачекају још скоро па пола века да Србија са Савезницима војно потпуно потуче Аусторугарску 1918. године, да би се остварио сан Кнеза Михаила о слободи за све крајеве у којима живи наш народ.