Стратегије и оних који би да се возе, а да не плате, и оних којима је посао да овакве хватају су се истина промениле, али је принцип остао исти – неплатишама нешто у стилу „не можеш ти мени да наплатиш казну ако не можеш да ме ухватиш“, а контролорима „ако не платиш, не можеш да се возиш и тачка“.
„Историјски забавник“ открива како су данас неки Београђани у озбиљним годинама, у младости покушавали да надмудре контролоре ГСП-а.
Ко је старији – контролор или шверцер?
Први извештаји о неплаћању карата појављују се у новинама с краја педесетих година. Београд тек што је нарастао и након Другог светског рата постао вишемилионски град, па је негде у то време створена и слика о гужвама и претрпаним аутобусима која јавни превоз у престоници прати и данас.
Године 1951. карта је поскупела петоструко. Улазило се на једна, задња врата поред којих је углавном седео кондуктер. Ако то није био случај, кондуктери, обично двоје, кретали су се по возилу. Ако би неко и успео да се у гужви провуче без карте, сачекали би га контролори. И тако је Београд добио своје прве „риџоване“.
Ипак, ни шверцери нису седели скрштених руку! Неплаћање карте с краја педесетих година и током шездесетих углавном се повезују са деловањем „проблематичне омладине“.
Извештаји кажу да „ови младићи изгледају опасно“ и да се контролори плаше да им приђу јер „носе скакавце и секирице“.
Друге неплатише (ваљда оне мало мање опасне) нису ни улазиле у превоз већ би се возиле окачене са спољне стране и тако избегли плаћање карте. Добро погледајте овај снимак настао на Београдским улицама 1969. године. Уочићете шверцере у чак два наврата.
Најбољи пријатељ сваког шверцера – селотејп
Београд је 1975. године почео са увођењем машина за поништавање карата. До 1978. године кондуктери су заувек напустили возила ГСП-а. Контролори су, наравно, остали.
Осамдесете године донеле су популарне „пантљичаре“ – карте за више вожњи које су се убацивале у апарат који их је печатирао.
Šta je ovo? pic.twitter.com/aFNSwOz7a6
— dr Jekyll (@Mr__Hajd) September 9, 2019
Досетљиви Београђани онда су преко места где је апарат ударао печат лепили селотејп. Ако би се десило да контрола уђе у градски превоз и тражи карте на преглед, они би их показали уредно поништене.
Након изласка из превоза једноставно би прстом обрисали мастило и карту могли да користе опет. Систем је функционисао све док контролори не би мало пажљивије загледали карту или док се она не би буквално распала у џепу од превише употребе.
