Догодило се то пре 300 година, на скромној свечаној церемонији, у Тројицком сабору у Санкт Петербургу.
За Русе је та војна победа имала огроман значај јер је непосредно пред почетак рата Шведска била најмоћнија војна сила у Европи. Сада је тај статус у сваком погледу припао Русији.
Тај период остао је у историји упамћен по брзом развоју индустрије, науке, културе и уметности. То је било златно доба за државу, која је отворила „прозор у Европу“, добила излаз на Балтичко море, створила модерну армију и снажну флоту, и припојила територије у близини нове престонице Санкт Петербурга — Естонију, Ливонију, Ингрију и југоисточну Финску.
На тај начин је Петар Први преобразио Руско царство у Руску империју, која ће постати трећа по величини империја у историји човечанства. Царска круна на државном грбу замењена је императорском круном.
Руска империја је постојала скоро 200 година. Међутим, није успела да преживи Први светски рат и револуцију у сопственој земљи. Трагични крај био је резултат многих спољашњих и унутрашњих разлога, а привремена бољшевичка влада је 1917. године је Русију прогласила републиком, да би потом био основан и Совјетски савез…
Романови, којима је припадао и Петар Велики, преузели су престо 1613. и владали су чак 304 године. Дали су земљи укупно 18 владара, од цара Михаила Првог Фјодоровича до Николаја Другог.
Конкретно, династија Романов је дала Русији пет царева и 14 императора, рачунајући Петра Великог у обе категорије с обзиром да је носио обе титуле. Другим речима, био је последњи цар и први руски император. Сваки монарх из династије Романових остављао је свом наследнику земљу већу по величини него што је наследио од свог претходника. За време њихове владавине територија Русије је повећана скоро пет пута.
Петар је проглашен за цара 1682, када му је било свега 10 година, а самостално је почео да влада 1689, уклонивши регента, полусестру Софију. На челу земље био је 43 године, а у историју је ушао и као цар-реформатор, који је ојачао ауторитет руске државе у свету.
Руска империја је имала значајне владаре као што су Катарина Велика, која је јачала улогу Русије у свету, основала Црноморску флоту и значајно проширила границе Империје, затим Александар Први који је победио Наполеона током његове инвазије на Русију 1812. и са руском војском ушао у Париз због чега га је славила читава Европа. Александар Други ушао је у историју као „Ослободилац“. Такав надимак је добио не само у руском народу, него и у другим земљама у знак захвалности за ослобађање од отоманског јарма и зато што је у Русији укинуо кметство.
Његов наследник Александар Трећи је због своје мирољубиве политике назван „цар-миротворац“. За време његове владавине Русија није водила ниједан рат. Управо се њему приписује позната реченица: „Русија има само два савезника — армију и флоту“.
Владавину Николаја Другог обележио је економски развој Русије и истовремено раст друштвено-политичких тензија и стварање револуционарног покрета, који је резултирао Првом руском револуцијом 1905-1907, Фебруарском и Октобарском револуцијом, 1917. У спољној политици — експанзија на Далеком истоку, рат са Јапаном, као и учешће Русије у војним блоковима европских сила и Први светски рат.
Царску породицу су бољшевици убили у Јекатеринбургу, у Сибиру, 18 месеци пошто је Николај Други абдицирао у своје име и у име свог сина, током Фебруарске револуције. То је означило и крај вишевековне владавине династије Романов и Руске империје.