.jpg){kind=link}
Места удара метеорита наизглед је лако наћи, јер остављају кратере у земљиној површини. Међутим, није увек тако. Понекад су места удара сакривена слојевима прашине, земље и вегетације током протока времена. Сада су научници, захваљујући магнетној аномалији у Новом Мексику, нашли начин да их открију.
Магнетизам на месту удара 10 пута мањи
Метеори улазе у Земљину атмосферу брзином до 72 километра у секунди, али успоравају током проласка кроз њу због трења са слојевима атмосфере. Тако настаје и сјајно светло које видимо на небу када метeор постане метеорид (метеор који је у атмосфери). Због тог трења, неки од метеорида сагоре, док се неки смање и ударе у Земљину површину, постајући метеорити.
Приликом удара, ствара се кратер, али и други геолошки процеси, као што су високе температуре, висок притисак, избацивање честица великом брзином, и то све у истом тренутку, пише „Сајенс алерт“.
Током судара ствара се и плазма, у којој су атоми разбијени у електроне и позитивне јоне.
„Када се догоди удар, ради се о огромној брзини. Та брзина доводи до тога да се кинетичка енергија претвара у топлоту, испарења и плазму“, каже геолог Гинтер Клетечка са Универзитета Аљаска Фербанкс.
Научници су у Новом Мексику открили да је управо плазма на чудан начин променила магнетизам стена на месту удара, те да је због тога он био 10 пута слабији него што је уобичајено, стоји у научном раду објављеном у научном часопису „Сајантифик рипорт“.
Структура стена која указује на удар метеорита код Санта Феа у планинама Сангре де Кристо
Трагови магнетних метала у седиментима током геолошке историје поравнали су се са линијама Земљиног магнетног поља и тако остали заробљени у стенама. Ради се о веома малој стопи магнетизма, која се може измерити тек специјалном геолошком опремом.
Плазма направила „магнетни штит“
Када дође до ударног таласа, као што је удар метеорита, магнетизам стена опада, јер намагнетисани делови стене преузму добар део енергетског удара.
„Ударни талас производи енергију већу него што је енергија која задржава намагнетисаност у појединачним магнетним честицама“, наводе научници у свом раду.
Уобичајено је да стене после проласка ударног таласа врате свој ниво намагнетисаности, али се у месту удара чија се старост процењује на чак 1,2 милијарде година, а налази се код Санта Феа, недалеко од пута 475 у планинама Сангре де Кристо, магнетизам никада није вратио.
Научници верују да је плазма направила „магнетни штит“ који држи намагнетисане честице у таквом стању да не могу да се поравнају са Земљиним магнетним пољем, па је намагнетисаност 10 пута мања него што је уобичајено.
Ово откриће могло би да помогне научницима у откривању других места удара метеорита где је плазма могла да изазове сличан ефекат, иако на површини Земље нема јасних трагова да је до удара дошло.