Мрка је последњи политички тешкаш, старог кова. Образовани мангуп са расним манирима београдског асфалта из „круга двојке“. Букач и боем. Бивши спортиста, кошаркаш Радничког, боксер и вечити фајтер. Са свима на ти — од председника државе до конобара и таксисте.
Лојална лафчина и кафанска битанга са београдског Црвеног крста, у најлепшем значењу те речи. Говорио је да од некретнина има кариране астале у „Трандафиловићу“, „Соколцу“ и осталим вољеним кафанама.
Иако је прошао све структуре у државној хијерархији, никад није био функционер-фотељаш, увек само инжењер — грађевинац, чак и кад је био министар средином прве деценије овог века.
„Сине, да није ових силних тендера које је донела ова твоја демократија, ја бих давно све ауто-путеве кроз државу изградио“, викао је често кроз осмех министар Мрка, подсећајући ме како су Слоба Милошевић и он „силовито“ обнављали Србију после бомбардовања 1999.
После тог Петог октобра, никад није рекао ружну реч о Слоби и Мири Марковић, чак и кад се то подразумевало и политички награђивало. Витешки је понављао да су му то пријатељи, чак и кад његове најближе колеге социјалисти нису смеле ни имена више да им помену.
Али, истина, важила је легенда коју ми је и сам Мрка потврдио, да је у време најјаче Милошевићеве владавине код њега, свог шефа, у Председништво долазио без најаве, а у кабинет без куцања.
Био је препланули министар са „лакост“ мајицом и у време владавине Демократске странке и није се одрекао пријатељства са Борисом Тадићем ни кад је он изгубио власт.
Био је јавно у одличним односима са тадашњим радикалима Томиславом Николићем и Александром Вучићем, кад су они били у опозицији и политички прогоњени од демократске власти.
Некако је Мрка, једноставно, био другачији. Волео је здраву и мушку политичку битку, али није тукао испод стола, с леђа, подмукло, кад је ривал већ на земљи и кад је поражен.
Био је социјалиста до краја, па чак и комуниста. Истицао је да воли Русију, а изнад свега Београд и Србију.
Отишао је данас, кад се многи његови вишедеценијски инфраструктурни снови и планови постепено остварују.
Отишао је као џентлмен, као фер плеј играч са бруталног и немилосрдног политичког попришта.
Отишао је као господин, иако је инсистирао да буде само друг.
Друг Мрка.