Најмрачнији духови прошлости пуштени из боце да се боре против Српске
У борби против Републике Српске и Милорада Додика из боце су пуштени најмрачнији духови прошлости — Харис Силајџић, бошњачки политичар са најекстремнијим ставовима и новинарка Си-Ен-Ена Кристијана Аманпур. Међутим, Силајџић на политичкој сцени БиХ више ништа не значи, док Аманпурова треба да схвати да свет није исти као деведесетих година.
SputnikОвако интервју некадашњег бошњачког члана Председништва БиХ Хариса Силајџића телевизији Си-Ен-Ен коментарише портпарол Странке независних социјалдемократа Радован Ковачевић. У интервјуу који је са њим водила новинарка Кристијана Аманпур, позната по својим антисрпским ставовима, Силајџић је поновио захтев да НАТО интервенише против Републике Српске тако што би своје трупе распоредио на Дрини и у Брчком.
Силајџић призива духове рата
Харис Силајџић је деведесетих година био битан човек у бошњачкој политици, који је и тада говорио лажи — данас је небитан политички лик који исте лажи понавља, наводи Ковачевић.
„Ништа од онога што је Силајџић изговорио није истина и нема везе са било каквом реалношћу. Да не говоримо о томе што позива на међународну интервенцију против Републике Српске. Нама је јасно да ликови попут Силајџића, али нажалост и званични представници бошњачке политике, константно очекују од једног дела међународне заједнице да испуне све политичке жеље, односно ратне циљеве Бошњака и да доведу до Босне у којој постоји место само за Бошњаке и у којој за Србе и Хрвате нема места. То је нешто што се неће догодити и тога су апсолутно сви свесни“, истиче он.
Силајџић тезу о потреби међународне војне интервенције против Републике Српске није први пут изрекао Кристијани Аманпур. Учинио је то неколико дана раније на једној сарајевској телевизији, а крајем октобра и почетком новембра тезу о слању међународних трупа у Брчко како би се Република Српска пресекла на два дела, сугерисали су и други екстремни бошњачки аналитичари. Тада је реаговао командант Еуфора, генерал-мајор Александар Плацер, изјавивши да за тим нема потребе и да је безбедносна ситуација у БиХ стабилна.
Медијска кампања против Републике Српске и Милорада Додика, коју Ковачевић назива прљавом и ригидном, подсећа на време деведесетих; међутим, међународне околности су се промениле, а руководства Србије и Српске имају развијену комуникацију са свим међународним факторима. Због тога је Ковачевић уверен да неће доћи до развоја ситуације као пре тридесет година.
„Оно што Република Српска нуди, јесте да се вратимо у оквире Дејтонског споразума, да се вратимо у оквире Устава БиХ, који је важећи и који је на снази; да седнемо за преговарачки сто и видимо постоји ли шанса да БиХ постоји. А она може да постоји једино на основу важећег Устава или неће уопште моћи да постоји“, категоричан је Ковачевић.
Највећи промашај бошњачке политике
Као што је први пут, почетком деведесетих година прошлог века из потпуне анонимности ушао у босанскохерцеговачку политику као потпредседник СДА, коју је тада предводио Алија Изетбеговић, Харис Силајџић је сада, захтевом за војном интервенцијом против Републике Српске, поново изронио из анонимности.
Током година обављао је многе високе функције — пред грађански рат и током њега био је министар спољних послова и премијер БиХ у ратним владама, касније, када се одвојио од СДА и основао Странку за БиХ, био је и бошњачки члан Председништва БиХ.
Данас, објашњава новинар и политички аналитичар из Бањалуке Анђелко Козомара, Харис Силајџић је политички мртвац и не значи ништа, нити у политичком животу БиХ, нити у бошњачким политичким круговима.
„Њега сматрају највећим промашајем бошњачке политике, јер је имао веома високе функције, али, по бошњачким теоретичарима, није урадио ништа корисно за бошњачки народ“, каже он.
Зато му је, како каже, комбинација Силајџић—Аманпур на Си-Ен-Ену веома занимљива.
„Иста лица, иста телевизија која је пре тридесет година започела бесомучну хајку против Срба не само у БиХ, него против Срба у целини“, додаје Козомара.
Силајџић, по образовању оријенталиста и историчар, дипломац Универзитета у Бенгазију и докторанд Универзитета у Приштини, увек се истицао најекстремнијим ставовима — противио се потписивању Дејтонског споразума и Уставу који је из њега проистекао, а залагао се и за укидање ентитета. Познат је његов став да Република Српска треба да промени име у „Република српског, хрватског и бошњачког народа“.
Залагао се за централизовану БиХ, што стоји и у нацрту устава који је његова странка израдила. Као члан Председништва БиХ, због својих ставова, дошао је у сукоб са српским и хрватским политичарима и слободно се може рећи да криза у БиХ траје од 2006, када је постао члан Председништва.
Међутим, његов политички утицај временом је опадао, тако да је Странка за БиХ од избора 2016. ванпарламентарна, док је сâм Силајџић у политичку пензију отишао 2012, када се повукао са места председника Странке за БиХ, две године након што је на изборима за бошњачког члана Председништва изгубио од Бакира Изетбеговића.
Кристијана Аманпур се такође дуго није бавила балканским питањима. Њено извештавање из грађанског рата у бившој Југославији увек је било обојено антисрпском пропагандом, што је до изражаја највише дошло током НАТО агресије на СРЈ 1999. Њене везе са бошњачком политичком елитом опште су познате — као извештач увек их је фаворизовала. Стога можда и не треба да чуди да се овај тандем поново удружио као медијски ослонац стварања нестабилности у БиХ.