Дажбог (Дабог, Дајбог, Даждбог, Даба) је бог Сунца, кише и огња. То је божанство које даје. У саставу једне од верзија имена – Дајбог – стоје речи „дај“ и „бог“, што се тумачи као „бог који даје“. То давање се односи на Сунце и сунчеву светлост, а Дажбог, као бог Сунца, сматрао се даваоцем живота на Земљи.
У средњовековним списима о Словенима бог Сунца Дажбог се често помиње. Римски, грчки и руски хроничари који су писали о старословенској вери су наглашавали његов значај.
Дажбог је представљао и заштитника кућног огња и ватре, па се сматрао и богом заштитником породице и дома, али огањ може да се тумачи и као ватра која се окреће против човека и која може да га пошаље у подземни свет или му уништити имовину. Благонаклоност огња била је кључна у преживљавању старих Словена, па су се многи обреди повезивали са огњем а самим тим и са Дажбогом.
Реч „дажд“ на многим словенским језицима (словачком, чешком, руском, пољском…) значи киша, па се Дажбог сматрао и богом кише од које је зависила жетва. Вук Караџић је такође употребио термин „даждив“ што значи кишовит.
Стари Словени су се сматрали потомцима богова, веровали су да су Дажбогови унуци. Да је Дажбог сматран родоначелником Словена говори се у руском епу „Слово о Игоровом походу“:
Тад за доба Ољега Злославића, сејала се и бујала кавга свуда, гину благо Дажбогових потомака, у бунама кнежевским век се људски поскраћива.
Сматрао се врховним богом код Срба
Дажбог или Дабог се сматрао врховним богом код Срба. У фолклору Дажбог се јавља и као хроми Даба, који је представљен готово увек као демон зла, што повезује овог Бога са светом мртвих, односно подземљем.
Дабога су Срби приказивали као хромог старца, обученог у медвеђу кожу, а друштво би му правио вук или црни пас, а у појединим верзијама је представљен како јаше белог коња.
Етнолог Веселин Чајкановић је Дажбога уврстио као врховног бога код Срба, пише Национална географија.
Дажбогов утицај на просторима Србије и околних земаља се задржао веома дуго. Међу народима са ових простора се и данас веома често чује реч „дабогда“ или као „да Бог да“, што потиче од имена бога Дажбога, односно Дабога.