„Јасно смо ставили до знања ... да су врата НАТО отворена и да смо привржени таквој политици“, рекао је Прајс и додао да Алијанса мора да има такву опцију.
НАТО је одбрамбени савез, а идеје да Алијанса или претенденти на чланство, попут Украјине, могу да представљају претњу по Русију биле би смешне да ситуација није тако озбиљна, навео је Прајс.
Он је о томе говорио на редовном брифингу након подсећања новинара о томе да је још 1990. године тадашњи амерички државни секретар Џејмс Бејкер обећао бившем председнику СССР Михаилу Горбачову да неће бити ширења НАТО на Исток „ни инч“.
Прајс је додао и да САД подржавају право Украјине да „одлучује о својој будућности“ у контексту чланства у НАТО, а забринутост у Вашингтону не изазива то питање, већ Русија.
На поновљено новинарско питање да ли у Вашингтону сматрају да је Бејкерово обећање било погрешно и да ли је прекршено и да ли су свесни да је Русија спремна да одговори на то, Прајс се позвао да политику Америке која је била потврђена на самиту НАТО у Букурешту 2008. године, не дајући конкретан одговор.
Подсетимо, председник Русије Владимир Путин је 1. децембра предложио да се крене у преговоре око постизања правних гаранција за неширење НАТО-а на исток.
Путин је нагласио да је најважнији задатак руске дипломатије: добијање поузданих и дугорочних гаранција безбедности.
Руски председник је недавно говорио и о „црвеним линијама“ за Русију и у том контексту навео је, између осталог, повећано присуство НАТО-а у Украјини, али и потенцијални улазак те бивше совјетске републике у састав Алијансе.
Договор Бејкер-Горбачов
Након што је 1989. пао Берлински зид, јавило се питање чији савезник ће сада бити Немачка — амерички, односно НАТО-а, Совјетског Савеза, то јест Варшавског пакта, или ничији. У Бушовој администрацији одлучили су да уједињена Немачка треба да постане део НАТО-а.
У фебруару 1990. године САД су Русији дале понуду на чији садржај указује транскрипт преговора у Москви. Према тој понуди тадашњи државни секретар САД Џејмс Бејкер изјавио о спремности да пружи СССР-у јаке гаранције да се пакт неће проширити „ни инч“ у замену за подршку америчкој позицији у Немачкој.
За мање од недељу дана касније Михаил Горбачов је пристао. Никакав формални договор није закључен. Међутим, за обе стране било је очигледно да је реч о „услузи за услугу“: Горбачов подржава савез Немачке и Запада, а САД ограничавају ширење НАТО-а.
Међутим, интерни меморандуми и евиденција представника Бушове администрације су показали да су се већ истог месеца Сједињене Државе предомислиле и одлучиле да одустајање од проширења војне алијансе није у њиховом интересу.
Већ до октобра разговарали су о томе када треба „источноевропским демократијама“ да покажу да је НАТО спреман да их прихвати. Притом су Американци, изгледа, и даље покушавали да убеде Русе да су интереси Москве у овој ситуацији узети у обзир.
Стога не чуди да је Русија била бесна када је НАТО почео да позива у своје чланство Пољску, Мађарску, Чешку, балтичке и друге земље.