Србија умало да их пусти, Црна Гора их „oдјавила“ – опет су прваци света, али: „Никога не занимамо!“

У интервјуу за Спутњик спорт момак рођен 1994. године у Новом Саду, открио је са каквим се све „ветрењачама“ боре он и његов колега Богдан Маројевић.

И нису њима ривали највећи проблем, већ недостатак основних ствари за бављење текболом (ножни тенис, коцкице), као што су сам сто, хала, спонзори који би им платили пут јер од наградног фонда, према речима нашег саговорника, не може да се живи.

Зато су обојица одавно у потрази за спонзорима, као и за послом. У случају да не пронађу ко може да финансира њихов невероватан таленат, мораће да се опробају у нечему другом. Макар то било и разношење пице.

Али, кренимо редом. Од самог почетка и како смо дошли до тога да Србија има прваке света у текболу који су у финалу у Гљивицама победили Апора Ђорђејака и Саболча Иљеша из Румуније резултатом 12:7, 9:12, 12:3.

– Није нама ово први пут да смо прваци света. Још 2018. године смо били најбољи у дублу само под заставом Црне Горе", збунио нас је на прву лопту мајстор текбола Никола Митро, а онда даље практично нисмо ништа ни морали да га питамо, јер је прича сама по себи „текла“, али смо морали да поштујемо „процедуру“.

– Разлог што смо 2018. године играли за Црну Гору, а не за Србију биле су уцене. Неки људи са Уба пре нас су ушли у овај спорт и тражили нам 2.000 евра и 80 одсто од награда на турниру да играмо за Србију. Одбили смо, наравно. Нисмо ми никакви богаташи. Због Богдановог порекла и веза у Фитеку играли смо за Црну Гору. Било је то наше прво Светско првенство и одмах злато у Ремсу. Чак смо се и састали са тим момцима са Уба и победили их резултатом 20:4. Тада су била другачија правила, играло се до 20, сада до 12. Када сам већ поменуо Уб, ето да кажем и да је Немања Матић купио први сто за текбол још давне 2014. године.

– Када смо постали прваци света били смо на разговору код Николе Јановића, министра спорта Црне Горе, и то смо отишли на сопствену иницијативу. Сели смо у кола, превалили за 12 сати пут од 700 километара, а човек није хтео ни да се слика са нама јер није била званична посета. Нисмо тражили никакве пензије нити било шта друго, већ само пасоше како бисмо могли да се такмичимо и даље. Он је рекао добро, видећемо, јавићу вам се... Наравно, никада се није јавио. Ту целу годину смо због Фитека (Светске текбол организације стациониране у Мађарској) играли за Црну Гору, али онда је уследио позив Фитека где су нам рекли да више не можемо да играмо јер немамо пасоше. Поручили су нам да ће нам дозволити да се вратимо да играмо за Србију јер смо потребни овом спорту, с обзиром на то да смо уз Мађаре најбољи на свету.

– Људи са Уба су отишли из Савеза, сада су ту људи из Новог Сада, а пошто смо из истог града брзо смо се повезали преко заједничких пријатеља и договорили. Од јуна 2020. године смо репрезентативци Србије, а први турнир одиграли смо у септембру, био је то турнир националне серије.

– Немамо и даље спонзоре. Ми јесмо двоструки прваци света у дублу, Богдан и ја, али од текбола не може да се живи. Тражимо спонзоре, а упоредо и посао. Суштина приче је да ако не успемо да их нађемо и почнемо да радимо, бар у мом случају, текбол ће пасти у други план.

– Зарадимо ми нешто, али само на највећим такмичењима као што је Светско првенство. Рецимо да смо сада инкасирали три програмерске плате што реално није ништа специјално, ако узмете у обзир да смо прваци света. Сваки турнир плаћамо сами: смештај, превоз, гориво, ПЦР тест или антигенски, храну. Ево, ове године смо одиграли шест или седам турнира није да нисмо зарадили, али наши укупни трошкови били су 270 хиљада динара, а на пет од седам турнира где смо учествовали награда је била 400 долара. Морамо да играмо поменуте турнире због бодова и ранг листе. Не исплати се бавити овим спортом, уколико нисте у самом врху.

– Апсолутно. Понављам, све сами плаћамо. Уколико не дођемо до четвртфинала у минусу смо, тек међу осам најбољих смо на нули, а онда после играмо опуштеније и тако сваки турнир. Ми сваки дан проводимо на столу три, четири сата напољу. Два, три термина недељно имамо у дворани, док Мађари имају своју халу и своје столове, могу по цео дан да тренирају, играју. Адам Блажовил је најбољи у овом спорту у синглу. Трипут је био првак света, једном у дублу, освојио је милијарду турнира, њега смо победили у финалу СП. Замислите да он ради два посла још са стране да би могао да живи у Будимпешти нормално. Значи, текбол и два посла, о чему причамо... Румун Апоро Ђорђејак престао је да игра фудбал и град му је обезбедио да се озбиљно посвети текболу. Он 12 пута недељно тренира, плус има тренера са којим ради флексибилност.

– Цео живот играмо тенис главом на чувеној новосадској плажи Штранд. Играли смо спорт који је јако сличан овоме, овде сви користе ноге, а ми ударамо јако главом. Дошли смо на тај ниво, да много боље од осталих антиципирамо дефанзиву него противници. Док је био Мундијал у Русији 2018. године видели смо да у Будимпешти има турнир у текболу и решили смо да пробамо. Богдан и ја смо отишли и освојили треће место. Исте године смо се појавили на Светском првенству у Француској и узели злато, док смо 2019. године такође на Светском првенству били други, а у микс дублу сам био трећи са Мајом. Што се Богдана тиче, он је 2018. и 2019. био четврти у синглу.

– На Штранду играмо тенис главом и то без стола, а онда одемо на турнир. Нисмо чак знали ни правила где сви ти људи играју и тренирају две три године пошто се спорт појавио 2014. године, а први озбиљан турнир уследио је 2017. године. Наш први турнир је тај из 2018. где смо били трећи, исте године касније постали смо прваци света.

– Покушавамо да нађемо спонзоре, али никога не занима текбол. Послали смо преко 500 мејлова и ништа за сада. Тај спорт би требало 2028. године да се нађе на Олимпијским играма и већ сада је у експанзији. Тражим посао, не бих волео да га нађем јер ће текбол пасти у други план. Али, ако не буде сваке недеље турнир почећу да радим било шта, макар разносио пице. Нисмо Богдан и ја једини у оваквој ситуацији. Имамо пример наше џудисткиње Милице Николић која је била пета ја мислим на Олимпијским играма у Токију, а лети на Штанду ради као спасилац, закључио је на крају интервјуа за Спутњик првак света у текболу Никола Митро.