У Швајцарској је асистирано самоубиство легално, а становници те земље од 2022. имаће и нову методу да то изведу, која је прошла правни преглед. Реч је о преносивим капсулама у људској величини „Сарко“ (скраћено од „саркофаг“), које је осмислио аустралијски доктор Филип Ничке, ког зову „доктор смрт“.
Изгледају као елипсоидни модерни ковчези с прозорима у које човек сам леже. Идеја је да пре почетка процеса психичко стање корисника процени вештачка интелигенција. Ако машина утврди да је особа „погодна“ за асистирано самоубиство, биће јој омогућено да покрене процес испуњавања капсуле азотом, чиме се брзо смањује концентрација кисеоника у ваздуху. За мање од једног минута, особа ће изгубити свест и умрети.
Капсуле за самоубиство
Социолог Ратко Божовић сматра да би такве капсуле могле да намаме људе слабе воље да у афекту одлуче да себи одузму живот без, условно речено, већег разлога.
„Нема сложенијег питања од човековог избора самоубиства. То је филозофски проблем, проблем смисла, крајње деликатан у самоодређењу, али кад имате ту капсулу, место на коме се то ради, бојим се да то може бити удар на слабашни индивидуализам самим тим што та капсула постоји и што се с лакоћом довршава човеков живот“, истиче Божовић за „Спутњик“.
Психотерапеут Снежана Анђелић указује на то да се са Запада шири идеја о могућности људи да управљају свиме да се не би осећали немоћно, која укључује и бирање времена и начина на који ће умрети, а да притом то не звучи као самоубиство, већ као добар избор:
„То је само показатељ потпуног људског нарцизма, дехуманизације и немоћи да се прихвати чињеница да ми не управљамо ничим. Не можемо да управљамо тиме када ћемо се родити, па не видим смисао, зашто бисмо управљали тиме када ћемо умрети. И еутаназија ми је довољно страшна, а ово је само једно фино упаковано и добро представљено лоше. То је суицид“.
Професор Медицинског факултета др Горан Белојевић предочава да се пружањем капсула и еутаназијом крши изворна Хипократова заклетва која обавезује лекаре да никоме не дају средство које ће проузроковати њихову смрт, али и да то правило не важи у модернизвоаној Хипократовој заклетви, с обзиром на то да се у неким земљама људи еутаназирају.
„То нема везе с хуманизмом. Нико нема право да другоме одузима живот. Обично се каже да је неки пут оправдано убити некога. То може бити морално, али никад није етички, а посебно није етички да лекар узима пацијенту живот. Ни под којим условима. Надам се да Србија неће улазити у то, јер је то блато из којег се тешко излази“, изричит је Белојевић.
О погледу Српске православне цркве на еутаназију почетком новембра је писао професор Богословског факултета у Београду, Богдан Лубардић:
„Осим у случајевима изнимних али угледних појединаца, релевантне хришћанске Цркве држе противан став према еутаназији, уз одређена разликовања која нису суштинска. Унутар породице Православних Цркава влада слагање око начелног става да је еутаназија неприхватљива“.
Еутаназија у Србији и Европи
У Србији је еутаназија кривично дело. Третира се као привилеговани облик убиства учињен из самилости према особи због њеног тешког здравственог стања. Кажњива је затвором од шест месеци до пет година.
Асистирано самоубиство је дозвољено у Холандији, Белгији, Луксембургу, Швајцарској, Канади, Колумбији и на Новом Зеланду под различитим правилима. Скоро све те земље захтевају да људи болују од тешке и неизлечиве болести која им узрокује патњу. Ипак, у Холандији еутаназију могу да траже сви старији од 12 година, с тим што је особама млађим од 16 година потребан пристанак родитеља.
„Имамо случај да девојчица није могла да победи депресију, па је поднела молбу за еутаназију. Хвала Богу, то није одобрено, јер није било довољно елемената који доказују угроженост, али сама чињеница да једно друштво дође до тога да се тако нешто разматра је, по мени, сулуда. Поента је да треба да учимо људе да све што дође у животу може да се превазиђе. Само затражите адекватну помоћ, нико не може у животу све сам“, закључује Снежана Анђелић.