Република Српска Крајина настала је уједињењем неколико Српских аутономних области (САО), које су на територији Хрватске оснивали Срби који су, након доласка на власт Хрватске демократске заједнице и усвајања новог хрватског устава, од државотворног народа постали национална мањина.
Идеја Крајине – одбрана слободе на глобалном нивоу
Од средњег века до данашњих дана, Крајина је имала само један задатак – одбрану хришћанске цивилизације, одбрана права на живот и слободу, наводи члан креативног тима удружења „Слободна Крајина“ Миодраг Муникравић.
„Крајина је од 1991. до 1995. нанела први пораз евроатлантизму у историјским моментима када је он био најјачи, а Србија и Русија најслабије. На тај начин, Крајина је за пет година одложила напад НАТО-а на Србију и Русију, који угрожава хришћанство, исто као и неоосманизам“, каже он.
Крајина је тако, у тих пет година испунила своју историјску мисију.
То што је Крајина 1995. нестала у пламену, према речима нашег саговорника, боље је, јер је постала идеја, а није пуки државни провизоријум.
„Крајина ће, као и некада, настати из пепела, изненада, уз помоћ Божје промисли. Крајина је периодично настајала и нестајала, појављивала се изненада. Појавила се, рецимо у великом рату против Наполеона, са петнаест кључних генерала, Крајишника. Крајина периодично настаје тамо где је потребно и увек има само једну једину улогу, а то је одбрана крста“, објашњава наш саговорник.
Муникравић је, како каже, убеђен да ће се Крајина поново појавити, али овај пут као „глобална Крајина“, с обзиром да живимо у глобалном свету у коме ће се водити борба за право на живот и слободу.
Крајина живи док има Крајишника
Свети Никола 1991. је дан када су се три аутономне области које су прогласили Срби из Хрватске (САО Крајина, САО Западна Славонија и САО Славонија, Барања и Западни Срем) ујединиле и прогласиле независност и сувереност.
Уједињење ове три области било је тек епизода у грађанском рату који је на простору бивше Југославије почео отцепљењем Словеније, а разбуктао се победом хрватских националиста на изборима одржаним у априлу и мају 1990, чиме је отворен пут за спровођење антисрпске кампање у Хрватској чији је циљ био минимизирање улоге српског народа у Хрватској.
Неуважавање амандмана представника српског народа на нацрт новог хрватског устава, водило је ка стварању Заједнице општина Северне Далмације и Лике јуна 1990, затим до усвајања Декларације о суверености и аутономији српског народа у Србу 25. јула и одлуке о расписивању референдума о културној аутономији Срба у Хрватској, који је одржан од 19. августа до 2. септембра. Хрватске власти покушавају да спрече референдум, а Срби постављају барикаде. У хрватској јавности овај догађај пејоративно је назван „балван револуцијом“.
За то време, хрватски политичари дају изјаве које све више подсећају на изјаве усташких функционера – председник републике Фрањо Туђман говори како је НДХ била израз хрватског хиљадугодишњег сна о независној држави, а премијер Стипе Месић да Срби са собом из Хрватске могу да понесу само онолико земље колико су на опанцима донели са собом.
Нижу се сукоби – „крвави Ускрс“ на Плитвицама, сукоб у Борову селу, задарска „кристална ноћ“, убиства Срба у Вуковару, Загребу, Госпићу…
Сукоб између Срба из Крајине и хрватских паравојних и полицијских снага покушала је прво да спречи једина преостала југословенска институција – Југословенска народна армија, а када јој то није пошло за руком, умешале су се Уједињене нације. Међутим, хрватске власти су из године у годину стално нападале Крајину желећи да сукоб реше силом, што се на крају и догодило у операцијама „Бљесак“ и „Олуја“ 1995, када је већина Срба етнички очишћена из Хрватске.
До пандемије, Крајишници који живе у Србији и Републици Српској редовно су се окупљали како би обележили светог Николу и дан проглашења своје државе. У Новом Саду, Београду и Бањалуци, одржаване су манифестације, парастоси погинулима и страдалима са поруком да Крајина живи док год живе Крајишници.