Професор Филолошког факултета у Београду Предраг Петровић сматра да је данашња позиција романа Добрица Ћосић знатно боља него у време кад их је писао. Време увек учини своје, а у међувремену се појавио читав низ нових тумачења што је учинило да његови романи данас буду више читани и проучавани, а како време пролази расте и свест о значају опуса Добрице Ћосића и за разумевање српске историје 20. века.
„Ти романи појављивали су се у одређеном друштвеном и идеолошком контексту који можда није био најповољнији за разумевање његових дела, али су и тада његова дела, поготово 'Време смрти' налазили пут до читалаца и били високотиражни и запажени. Међутим, мислим да је ово ново доба отворено у великој мери и за нова читања, тумачења и разумевања, процену њиховог значаја и важности не само за нашу књижевност и културу, већ и за историју“, истиче Петровић.
Стогодишњица Ћосића: Дело очишћено од политике
Глумац, продуцент и аутор серија „Корени“ и „Време зла“ Горан Шушљик додаје да му се пре него што се прихватио адаптирања Ћосићевих дела учинило да је овај велики писац и значајна историјска, политичка и друштвена личност, на неки начин био скрајнут.
„Не тврдим да су наше адаптације допринеле да се његово дело поново чита, мада има и тога, него да се нешто променило у друштвеној и политичкој клими, па је перцепција сада можда најбоља могућа. Поново се враћамо ономе што је написао, јер нема више тако изоштрене контроверзе. Са друге стране, стоје јако важне теме и мотиви који се не тичу само историјско-политичких дешавања у романима него и онога што је срж, а то је шта је породица у нашем простору. Чини ми се да ћемо сада изнова читати Ћосића прочишћени од политичког контекста и вратити се ономе што је најважније, а то је литература“, истиче Шушљик.
Петровић сматра да ће ослобађање од политичког притиска и контроверзи које прате Ћосићеву личност несумњиво допринети откривању изузетних књижевних, уметничких и естетских квалитета његовог дела, мада су и даље присутне политичке контроверзе.
„Ослобађање од политичког контекста везаног за аутора неопходно је да би у први план дошао моменат књижевности. Предрасуде које о њему постоје, да ли је он 'отац нације' и у којој мери је везан за формирање српског национализма не би требало да спадају у домен књижевности и нових читања Ћосићевих дела. То јесу важна питања којима се могу бавити историчари“, каже Петровић.
Качење етикета против здравог односа према нацији
Шушљик примећује „гомилу контроверзи и етикета које су супротне једна другој“ а лепиле су се на Ћосића: од тога да му се спочитавала бољшевичко-титоистичка идеологија али и крајња националистичка, и то деструктивно националистичка. Док је радио на серијама, проверавао је шта у том делу пише.
„Ако је неки писац говорио о томе шта овај народ јесте, шта је у њему добро, а нарочито шта је у њему лоше – а Ћосић је о томе говорио - морао бих се сложити с тим да један заслепљени националиста не би никад дозволио да се појављују ствари као у његовом делу. То су глупости, качење тих етикета штети и Ћосићу али пре свега здравом односу према нацији“, истиче Шушљик.
Све Ћосићеве политичке идеје су пропале
Ћосић је самог себе више пута исправљао у политичком смислу и то припада нечему што је он сматрао властитим развојем или сагледавањем истина, а истине не долазе тако лако и често нису једноставне. Ћосићев политички, идеолошки пут који је можда видљив и у његовим романима се мењао, а у последњој изјави је рекао да су све његове политичке идеје пропале.
„То је веома отворен и искрен однос према самом себи и у том смислу нисам имао предрасуде, Могао сам нешто да не разумем а да нешто не прихватам због мојих политичких погледа и идеја, али ме то није спутало да читам оно што је за мене најважније. Мислим да је био човек који се истински, на прави начин бавио литературом и ту могу да ишчитам праве политичке ставове и идеје, и оно што га је мучило и о чему је хтео да пише, и апсолутно се слажем с оним што су идеје његовог дела. Политички, често не“, каже Шушљик.
Замераће му због оног што није учинио
Петровић додаје да су се Ћосићева политичка и књижевна каријера до половине шездестих паралелно одвијале, да би после био знатно мање присутан на политичкој сцени што му је, како је сам говорио, помогло да се посвети књижевности. Определио се за књижевност али је остао присутан као аутор који итекако има шта да каже на политичкој сцени.
„Он је изванредан пример писца који је успео да на један изузетан уметнички начин транспонује своје политичке ставове, да их коригује и мења, али да их изрази у својим књижевним делима не директно и отворено а то је оно што један историјски или политички роман чини изузетним. Писао је да је смисао књижевности да открива заблуде, грешке колектива, нације као целине, али да књижевност треба да има улогу оног гласа који треба да превазилази разлике, измирује људе, тражи некакве тачке додира“.
Коментаришући Ћосићеву одлуку из 1992. да постане први председник СРЈ, Петровић каже да је то био изазов јер је сматрао да као јавна личност која ужива углед и кредибилитет може учинити нешто за побољшање тада врло тешке ситуације. Покушао је да нешто промени на боље, међутим јасно је да се врло брзо разочарао. У једној изјави је рекао да ће му можда будуће генерације више замерати не због онога што је учинио, већ због онога што није, а могао је.
Било би фантастично да је био „отац нације“
Шушљик сматра да је Ћосићева једина намера 1992. била да учини нешто да се рат заустави што је, у крајњој линији, један врхунски хуманистички циљ и додаје да је колико зна Запад био иницијатор идеје да Ћосић буде председник СРЈ. Међутим, после те епизоде многи су се разочарали у њега.
„То разочарење утицало је на читање онога што је био и као политичар, и као културна фигура, мада често злоупотребљена. Онда се то наслањало на мит о њему као 'оцу нације', шта год то значило. Интерпретација појма 'отац нације' је различита и често злоупотребљавана. Па добро, зашто не? Зашто не би неки писац био отац нације, то би било фантастично, али чини ми се да није био и да су наши очеви нације неки други људи, друга врста политичара“, сматра Шушљик.
Испуњен живот у сваком смислу
Аутор серија „Време смрти“ и „Корени“ додаје да му до тренутка док није поново ишчитавао Ћосића није био јасан један велики део разлога распада Југославије, који су зачети оног тренутка кад је та држава основана и оцењује да се из његовог дела може много боље, више и прецизније научити о правој историји оног што се дешавало на нашим просторима. Истине које износи „нису лаке за поднети и често су болне“.
„Мислим да је Ћосић имао узбудљив живот са много узалуд утрошене енергије, али његово дело не би било такво да он није имао ту страст. Страст да се бори на више фронтова сигурно је, иако је била препрека, допринела да то дело буде тако вредно и велико не само у литерарном смислу већ и тако важно и за друштво. Ако се за неког може рећи да је имао испуњен живот у сваком смислу онда је то Добрица Ћосић“, каже Шушљик.
Ћосић и Пекић: Људи дијалога у времену сукоба
Петровић додаје да би се могла снимити изванредна серија која би пратила Ћосићеву животну причу, јер његов живот говори о свим кључним сукобима, променама и трансформацијама кроз које су прошли српско друштво и култура, а поготово интелектуалци у другој половини 20. века. Било је то доба сукоба, али Ћосић је у свим тим сукобима деловао као човек дијалога који је покушавао да нађе неко разумно, прихватљиво решење.
Подсећа на телеграм ког му је послао Пекић кад је постао председник СРЈ у коме је написао: „Господине Ћосићу, ми смо били људи који су се често сукобљавали и увек на различитим политичким странама, али смо били људи који су се увек ценили, уважавали и поштовали“.
„То је био врхунски политички чин, разликовали су се, али су водили културан дијалог и то је оно што нам и данас недостаје. Иначе један од највећих комплимената Ћосићу био је Пекићев кад је на једном предавању навео пример 'Времена смрти' као врхунског и једног од најбољих историјских романа које је читао. Иако се није слагао са Ћосићем, Пекић је високо ценио његов књижевни рад, као што је и Ћосић ценио Пекићев“, закључио је Петровић.