„Крвави порез”: Да ли се САД богате на муци бугарских потрошача енергије?

„Ми плаћамо „крвави порез“ САД више од двадесет година“, изјавио је недавно Костадин Костадинов, лидер бугарске парламентарне станке „Препород“.

Према његовим речима, у овом тренутку земља зависи од две „америчке“ термоелектране где је откупна цена три пута већа у односу на цену у државној термоелектрани.

О чему се овде ради и има ли основа за овакве закључке?

“Марица Исток” је највећи енергетски комплекс у југоисточној Европи који се налази у Старозагорској области у јужној централној Бугарској. Објекат има неколико рудника, фабрике за прераду и сопствену железничку мрежу.

Ради се о три термоелектране: “Марица Исток-1”, “Марица Исток-2” и “Марица Исток-3”. “Марица Исток-2” припада Бугарској, док су остале две крајем деведесетих година купили Американци.

Споразуми за откуп потписани су током рада владе Ивана Костова који је био премијер од маја 1997.године до јула 2001.године. Према речима политичара, послови су закључени ради заштите националних интереса и подршке кандидатури Бугарске за чланство у НАТО и ЕУ.

“Марица Исток-1”, познатија још као термоелектрана АЕС Галабово, била је у власништву америчке компаније Консолидејтед континентал комерц, док ју је касније откупила компанија из САД АЕС Корпорејшен. Исте године америчка компанија Ентерџи корпорејшен купила је 73 одсто акција термоелектране “Марица Исток-3”, а 2011.године она је припала америчкој фирми “Контур глобал“.

Бугарски снабдевач електричном енергијом -Национална електричка компанија склопила је 2001.године споразум за куповину електричне енергије са обе термоелектране. Оне сада производе више од 50 одсто струје коју Бугарска купује на регулисаном тржишту.

Како експерт примећује, влада Костова је само на речима ватрено навијала за успостављање принципа слободног тржишта у Бугарској, али је на крају земљу довела у неповољан положај.

Бугарска се већ обратила Европској комисији са питањем да ли је могуће раскинути прескупе уговоре са „америчким“ термоелектранама и добила потврдан одговор. Бојко Борисов, који је тада био премијер, наредио је 2019.године својим министрима да почну са радом у овом правцу, али нико није раскинуо споразум који је на снази до 2026.године.

У јуну 2021.године Бугарска је планирала да раскине уговоре у складу са „Интегрисаним планом за енергију и климу“. План је наводно развијен да би се испунили захтеви посебне уредбе Европског парламента у области енергетике, чији је главни циљ постепени прелазак на нискоугљеничну економију.

Влада Борисова се обавезала на преговоре са америчком страном, али је њен мандат истекао у мају, а нова техничка влада није преузела одговорност за тако стратешки важну одлуку.

Као резултат тога, Бугарска се нашла у климавој ситуацији, у којој је боље једноставно не чинити ништа. Проблем је у томе што би раскид уговора скупо коштао Бугарску- и у смислу пенала и у смислу њене репутације.

„То ће неминовно довести до додатних трошкова за државни буџет(…) Сасвим је нормално да споразуми предвиђају санкције за страну која не испуњава услове споразума“, констатује Григор Саријски.

Али одржавање уговора је такође скупо.

Чињеница је да трошкове електричне енергије за обичне бугарске потрошаче спутава Национална електрична компанија чији је рок рада везан за датум раскида уговора са Американцима.

На пример, Саријскиј објашњава да 2020.године да би понудила регулисаном тржишту струју по цени од 92,93 лева, Национална електрична компанија морала је да купи електричну енергију од “Марице Исток-1” по цени која је више него удвостручена - од 219,21 лева.

Разлику између цене по којој Национална електрична компанија продаје електричну енергију на регулисаном тржишту и веће цене по којој компанија купује струју од произвођача покрива бугарски Фонд за безбедност електроенергетског система чији се буџет формира, између осталог, из дела добити произвођача и добављача енергије.

„Исти тај фонд покрива трошкове куповине емисије угљеника”, прича саговорник Спутњика.

Ове квоте су један од камена спотицања. Григор Саријски истиче да је, према правилнику Комисије за утврђивање злоупотреба 46. Народне скупштине, укупни износ трошкова куповине квота у периоду од 1.августа 2016.године до 31.јула 2021.године износио 1,591 милијарду лева (од овог 642 милиона лева се односи на термоелектрану „Марица Исток-1“ и 949 милиона лева на термоелектрану “Марица Исток-3“). Комисија је утврдила да је то кршење јавног интереса, јер Фонд није спроводио контролу над ценама по којима „америчке“ термоелектране купују квоте за емисије угљеника, позивајући се на то да, према речима представника Фонда, термоелектране “спроводе разумну политику цена”.

Према годишњем извештају термоелектране “Марица Исток-2”, трошкови на квоте за емисије угљеника за 2020.годину износе више од трошкова за основне делатности- 339 милиона лева од укупног износа од 768 милиона лева”, констатује Саријскиј.

Саговорник Спутњика објашњава да је одлуком од 1.јула 2020.године Комисија за регулацију енергетике и воде утврдила откупну цену струје од „америчке“ „Марице Исток-1“ која износи 219,21 лева по мегават-сату , док је откупна цена електричне енергије из државне „Марица Исток-2“ износила 135,95 лева.

Осим тога, како истиче Саријскиј, бугарски потрошач из свог џепа покрива многе преференције за „америчке“ термоелектране.

Перференције нису само трошкови на карбонске квоте, а при томе јавност нема потпуне информације о томе како се формира цена ових квота, већ и плаћања за такозвану „хладну резерву“(односно за количину резервне енергије), као и за расположиве капацитете (за спремност термоелектране да искористи све своје капацитете у случају мањка струје у земљи).

Како је 2013.године изјавио министар финансија Асен Васиљев (који је у то време био на месту министра привреде и енергетике у техничкој влади) уговори са обе “америчке Марице” склапају се на тај начин да они добијају плату “чак и када не раде”. У овом случају, средства се шаљу за плаћање “резерве за хладне дане”.

Влада Бојка Борисова је 2015.године успела да се договори са руководством обе термоелектране да смање цену расположивих капацитета. Заузврат, Национална електрична компанија се обавезала да у потпуности исплати сва дуговања термоелектранама. Према речима Теменушке Петкове која је тада била министарка енергетике, цена расположивих капацитета раније је била већа него цена за електричну енергију.

Шта се дешава са државном „Марицом“? У последњих неколико година стручњаци и политичари су у више наврата изражавали забринутост да термоелектрана трпи огромне губитке и да би једног дана могла у потпуности да престане да ради. Према подацима саме организације, губици за период од девет месеци до краја септембра 2021.године износили су око 180 милиона лева. Главни разлог губитка је куповина карбонских квота. Према речима представника термоелектране, ова ситуација је неправедна у поређењу са “америчким” термоелектранама.

“Акционарско друштво “Термоелектрана Марица Исток-2” је у неравноправном положају у односу на друге велике термоелектране којима Национална електрична компанија плаћа за расположиве капацитете по знатно већим ценама, а притом истовремено са тим покрива и пун износ трошкова за куповину квота за емисију гасова стаклене баште”, наводи се у извештају државне термоелектране.

У извештају се наводи да у првих девет месеци 2021.године трошкови куповине квота за “Марицу-2” износили су скоро пола милиона лева, док у поређењу са истим периодом 2020. године, ова цифра је порасла за 121,35 одсто.

Године 2015. у интервјуу за Бугарски национални радио директор америчке компаније „АЕС Цорпоратион“ Оливије Маркет изјавио је да су током година уложили око 1,3 милијарде евра у „Марицу Исток-1“ која је постала једна од највећих инвестиција у Бугарској од 1989 године. Осим тога, ова термоелектрана запошљава више од три стотине људи, а набавка угља и сировина неопходних за њен рад, генерално обезбеђује око 1.900 радних места.

У 2020.години, у интервјуу за часопис „Икономика“, Маркет је поново одговорио на критике о прескупим ценама електричне енергије. Он је објаснио да је споразум који је склопљен са Националном електричном компанијом, који гарантује продају струје неопходан да би се инвестиција исплатила.

„Цена електричне енергије коју производи термоелектрана „Марица Исток-1“ је у потпуности сразмерна ценама у другим термоелектранама које имају сличну технологију и животни век. Осим тога, био је неопходан дугорочни споразум како би се осигурало да пројекат термоелектрана АЕС Галабово може да добије потребна финансијска средства за изградњу термоелектране (нове термоелектране на територији “Марице-Исток-1” која је пуштена у рад 2011.године - прим. уредника)”, изјавио је Маркет, додајући да је ова термоелектрана једна од најновијих и последњих која је изграђена за четрдесет година.

С друге стране, председник „Удружења индустријског капитала Бугарске“ Васил Велев био је огорчен на изјаве „независних“ стручњака и плаћене публикације „у којима говоре колико су „америчке“ термоелектране добре, чисте и потребне“ и како цене нису толико високе и да требамо заувек да будемо захвални што је толико уложено у тако лошу и опасну земљу као што је Бугарска“.

Како је 2019.године писало независно бугарско издање „Бодил“, амерички хеџ фонд „Резервоар капитал груп“, који укључује „Контур глобал“ у чијем власништву је термоелектрана „Марица-Исток-3“, годишње „цеди“ из бугарске Националне електричне компаније 250 милиона лева (око 128 милиона евра).

Аутор чланка Димитар Сибев напомиње да је у периоду од 2010 до 2018.године Национална електрична компанија платила „америчкој“ термоелектрани укупно 4,35 милијарди лева (што је око 2,23 милијарде евра), док је само 42 одсто ове суме искључиво за произведену електричну енергију. Остатак профита чине расположиви капацитети и разне финансијске трансакције.

Он је напоменуо да дипломатски документи које је објавио „Викиликс“ садрже информације да “Контур глобал“ има активне везе са америчким амбасадама широм света. Име компаније појављује се 97 пута у документима који су процурели. Управо је ова компанија 2007.године директно контактирала америчку амбасаду у Скопљу по питању приватизације термоелектране „Неготино“ у Македонији.

“Контур глобал“ се потом пријавио на тендер преко грчке компаније „Сенцап“. Како се наводи у документу, компанија се обратила америчкој амбасади док је македонска влада разматрала пријаве на тендер.

Према речима запосленог у амбасади, дипломатско представништво је покушавало да изврши притисак на владу земље како би Скопље потписало уговор са грчком компанијом. Аутор напомиње да “Контур глобал“ послује глобално, али су земље бившег социјалистичког табора од посебног интереса, укључујући Балкан. Такође, компанија је хтела да учествује у изградњи термоелектране „Ново Косово“ у јужној српској покрајини, али је пројекат на крају пропао.

“Да резимирамо: Амерички хеџ фонд који послује преко компанија на Кајманским острвима и у Луксембургу купио је себи добро ухрањену краву у Бугарској и не планира да изгуби лако зарађен новац. Његово улагање се одавно исплатило, али то није битно, јер сам циљ је да новац донесе приход богатим људима и утицајним институцијама, а профитабилност “раме уз раме” обезбеђују бугарска влада и државна електрана”, закључује аутор чланка.