Лука Каначки и ја смо све ближи приватно
Један од најталентованијих глумаца млађе генерације, Стеван Пиале је освојио симпатије домаће јавности тумачећи лик Луке Каначког у „Игри судбине“. Популарна серија наставља свој живот из сезоне у сезону, а Стеван већ две године највећи део времена проводи на сету. Да ли се с обзиром на интензитет дружења са својим ликом мало и поистоветио с њим, и да ли је у нашем студију Стеван или Лука?
„Лик се приближи временом, али волим да направим дистанцу. Жарко Јокановић је почео да разрађује Лукин лик тако што га је приближавао мени приватно, што ми мало олакшава посао јер играм оно што бих можда и сам волео у неким ситуацијама. Има неких сличности између мене и Луке, али опет постоје велике разлике“, објашњава Стеван.
Иако је и пре ове серије, имао искуства са телевизијским пројектима – од серије "Село гори, а баба се чешља" преко "Шешира професора Косте Вујића" до "Звездаре", наш саговорник сматра да је научио највише о глумачком занату кроз комплексан лик Каначког, који од лошег момка постаје племенити млад човек за пример.
„У 32. години сам добио шансу да глумим у оваквој серији и то требало да буде обавезна школа сваком младом глумцу. Када научиш да возиш Југа, све касније би требало да буде лако. Ово је непроцењиво искуство које прижељкујем сваком студенту глуме“, поручује Пиале.
Срби се на најшармантнији начин подсмевају сами себи
Поред представа у Опери и театру Мадленианум и ангажмана у неколико позоришта за децу, Стеван се опробао и у недавно премијерно изведеној камерној кабаретској представи „Водич кроз српски менталитет“, рађеној по истоименој књизи Моме Капора. На питање како види српски менталитет и слаже ли се са Капоровим виђењем нашег народа, глумац одговара:
„Не постоји човек који се, када то прочита, не нађе макар у тих пет прича које смо ми ставили на сцену, а има их петнаестак. Све је то тачно, Капор нас негде мало исмева, негде нас брани као народ. И када нас исмева, онда то ради са љубављу, и то је прелепо. Ако би се ишта променило, довело би до неког дисбаланса. Има тамо једна реченица: 'Мрзим Београђане који тврде да је Београд некада био лепши, бољи и чистији. Није. Он је такав какав јесте.' Е такви смо и ми Срби. Ми смо такви какви јесмо, а такви смо најбољи."
Стеванова љубав према позоришту датира од малих ногу, пошто су му се родитељи, како каже, упознали у аматерском театру и сваки његов рођендан када је био дете, симболично је претваран у позоришну представу. Када је професионално закорачио у глумачке воде, јавила се жеља за покретањем Културног центра у Земуну.
„Одрастао сам на родитељским причама како се прави позориште, како се праве представе не због пара него због љубави и то је најчистији вид бављења овим послом. Видео сам да се временом ово често претвори у посао, а сви ми у дубини душе глуму и уписујемо због потпуно другог разлога, јер је живимо и волели бисмо да дамо себе, да пролазимо кроз разне процесе. Друга страна приче је што сам одрастао у Земуну, и могу рећи да сам локал-патриота. Осим позоришта за децу Пинокио које се преселио мало даље, ближе Новом Београду, и Мадленианума, Земун нема довољно културног садржаја. Хтео сам да спојим у једном простору разне видове уметности, и ликовну и музичку и драмску, где би можда општина или спонзори покривали трошкове простора, а ми радили свој посао, радили га из љубави, живели од карата и унапређивали све то“, прецизира глумац.
Иако се његова жеља још увек није у потпуности остварила, са колегом Матејом Поповићем, пре пола деценије успео је да покрене позориште за најмлађе.
„Отворили смо 'Чича Мичино позориште', немамо своје просторије, селимо се, играмо представе што по Београду, што по Србији. Дошао сам до тога да имамо позориште у којем се највише бавимо глумом из љубави. Сви радимо све од сценографије до костима. Свака представа коју је позориште избацило у протеклих пет година, колико постојимо, је била на неком фестивалу, освојила награду или бар била у некој конкуренцији“.
Популарност користим да усмерим публику на квалитетне ствари
На питање колико му је новонастала популарност променила живот, утицала на самопоуздање и подигла его, Пиале одговара:
„Сама популарност не подигне самопоуздање. Подигне то што радиш посао који волиш сваки дан. Осећаш се сигурније када си толико у послу и када се толико испраксираш. У почетку буде турбулентно, док се нисам снашао пред камером. Сада када се гледам на телевизији, себи увек имам шта да замерим, али све мање и мање. И онда када видим да сам неке ствари научио, осећам се сигурније. Ако ми је и због чега драго што сам постао популаран и што сада имам једноставно неки фокус што медија што публике, онда је то чињеница да могу да препоручим и усмерим људе на неке добре и квалитетне ствари“.
На питање шта жели да му се оствари у 2022. години, глумац каже:
„Жеља ми је да снимим филм, да се окушам и на филмском платну. Мислим да се ту темељније ради и да бих имао времена да се више посветим свом послу. На пословном плану прижељкујем и једну озбиљну позоришну улогу. Приватно - волео бих здравље за све нас, после две године патње мислим да смо заслужили сви велики одмор од овога“.