Отуда и питање да ли се популарност разликује у Србији и Русији и како то изгледа бити најбољи у највећој земљи света? За Милоша Биковића велике разлике заправо нема.
-Нема неке велике разлике, осим што сте у Русији део једног тако великог система. То је територијално највећа земља света, има дугу историју, богату културу, и онда природно има бројчано више композитора, писаца, сликара, глумаца... У том смислу је све увећано, а када имате велики број уметника који се такмиче међу собом, онда је и њихов развој и рад на себи појачан, јер је конкуренција већа. У Русији је и наслеђе те конкуренције и тог такмичења, и – ако тако смем да кажем – тржишта веће, па се онда и ти процеси убрзавају. У том смислу велико друштво даје неку предност уметницима да могу да уче више, да виде више, да чују више... Али ја се ни у Русији не склањам од свог српског идентитета, напротив, поносим се њим. Са ове дистанце од 4,5 година рада у Русији, то ми делује као добра одлука.
Ваш успех помаже и другим нашим глумцима да се на нов начин представе и етаблирају у Русији, али сте ви тамо и даље наш први репрезент?
-Један репрезент је случај, али ја сам веровао, и то се потврдило, да имамо добру глумачку школу. Показатељи свега тога су велики успеси које бележе а тек ће бележити у времену пред нама и Милена Радуловић и Иван Босиљчић, као што су то већ урадили Милан Марић и Небојша Дугалић. То су све показатељи да ми имамо вредне и квалитетне људе. Верујем да ће време показати да имамо и културу и људе који су њени носиоци, само им треба дати прилику. То је нешто о чему ћемо тек чути и што ће за неких пет, десет или петнаест година постати бренд, ако будемо умели то да негујемо. Већ сад видим како настаје тај бренд српских глумаца у Русији. Зато је најважније да помажемо једни другима. И да поштујемо тај успех који се направио, а који ми често ниподаштавамо.
О вашем успеху говори и податак да су три најгледанија филма у Србији у протеклој деценији они у којима сте ви у главној улози. Како успевате да останете на нивоу високе популарности?
-Ја се не трудим да будем популаран, трудим се да свој посао радим квалитетно, и комерцијално успешно. А популарност долази као резултат тога. Што се тиче „Монтевидеа“ који је био мој први пројекат, ја сам се ту само нашао и радио најбоље што сам могао. Кад је реч о „Јужном ветру“ или филму „Слуга“ – ја мало бирам пројекте, прочитам сценарио и пристанем само ако је добар. Трудим се и да моје улоге у филмовима буду различите и оне то јесу: имамо мелодраму „Монтевидео“, где играм спортисту, затим мрачну трилер драму као што је „Јужни ветар“, где играм криминалца и филм „Слугa“, комедију у којој играм размаженог сина богаташа. Мислим да је сан сваког глумца да буде различит и ја се трудим да тај сан остварим. Драго ми је што су сви ти пројекти забележили велики успех, али опет кажем да је то успех целокупног тима, од редитеља до продуцента, па тек онда и мене као глумца.
Недавно смо у ТВ преносу који је био доступан на онјалн платформама у целом свету, гледали представу „Кад су цветале тикве“ у којој играте Љубу Врапчета. Колико је позоришни задатак другачији од филмског, с обзиром да је то „уметност уживо“ у којој нема понављања?
-То је осећај који не може ни са чим да се пореди, осећај да ви и публика заједно стварате тај чин. Публика нам даје енергију, пажњу, своје ћутање и тиме учествује у стварању. Позориште је колективни чин и то је непроцењиво.
Како онда изгледа играти без те енергије, у празној сали, без публике?
-Морао сам да замислим да публика седи иза камере. Кад играте у филму, у глумчевој свести је све то другачије, али када је глумац свестан публике, кад може да је види или чује, да је осети у мраку, она му непосредно и директно даје своју енергију, свој импулс. У ситуацији када нема публике, кад је пред вама празна сала, а ту су камере и знамо да је уживо – морао сам заиста да замислим публику која седи иза камере и да тако играм. За разлику од филма где рачунате на понаваљање, монтажу и нека поможна средства, овде тога нема.
Прича о вама је својеврсна прича о рекордима: филм „Слуга“ у коме играте главног јунака проглашен је најгледанијим филмом свих времена у Русији. Да ли то значи да ће се убудуће о вас отимати редитељи, јер то где сте ви не може да пропадне?
-Наравно да може да пропадне. Али да до тога не би дошло потребно је имати добар сценарио, доброг редитеља... Веома добро знам да није моје учешће гарант ни успеха ни гледаности. Мора много фактора да се поклопи, јер кад би то било тако онда би сваки мој филм био најгледанији.
Филмом „Хотел Београд“ хтели сте, кажете, да направите промоцију Србије и ви то радите, упорно и доследно, свих ових година. Зашто?
- Сматрам да је то нормално, осећам да то тако треба. Волим своју земљу, волим свој народ и сматрам да треба да допринесем, колико могу и на начин на који могу. А доприносим тиме што ћу да помогнем неком ко је ту до мене, било да је колега глумац кога ћу да препоручим, било да је филм о мом граду и мојој земљи. У томе видим неку вин- вин-вин комбинацију, где сам у плусу и ја као уметник и моја земља и мој град, али и моје колеге из Русије којима сам захвалан на томе што пристају на такве моје идеје.
Наставак филма „Јужни ветар“, „Убрзање“ ускоро стиже пред публику. Најављено је да је у односу на претходни све подигнуто на виши ниво.
- „Јужни ветар“ је аутентична прича, филм је врло динамичан, врло емотиван, врло духовит. Верујем да смо снимили добар филм , бољи од првог дела. Често сам враћајући се кући са снимања имао онај осећај `данас смо снимили добру сцену`. Биће то филма у покрету који ће изместити јунаке из њиховог уобичајеног начина живота, и верујем да ће бити једна веома занимљива филмска прича коју ће људи радо да гледају неколико пута.
Да су популарни људи често на удару разних злоупотреба, потврдиле су недавно и „ваше слике“ са ратишта у Нагорно- Карабаху. Да ли сте уопште спремни за таква подметања, да ли сте били изненађени?
-Било је изненађујуће, чак и за мене, иако сам спреман на свакакву врсту злоупотребе. Није ново да често излазе наслови где стоји моја слика и наводни интервју и ствари какве ја никада не бих рекао. Али, то је више питање укуса оног који то уређује. Ми се данас налазимо у сфери живота где је све на продају и где није важно шта ћете да кажете него колико ћете имати кликова.
Чиме се борите против тих злоупотреба, али и лажи, примитивизма, обамана за које кажете су оно што најдубље презирете?
-Борим се радом. Стварањем.
