Компанија „Ворнер чапел мјузик“ саопштила је у понедељак да је откупила ауторска права опуса Дејвида Боувија.
„Историјски уговор обухвата целокупно Бовијево дело, од првог албума из 1967. 'David Bowie' до последњег постхумног албума 'Toy' издатог у новембру 2021. године“, навела је компанија.
Заоставштина вредна 250 милиона долара
Додаје се да купљено 26 Боувијевих албума, као и неколико стотина песама међу којима су чувене „Space Oddity“, „Ziggy Stardust“, „Heroes“ и „Let's Dance“.
Компанија није навела тачан износ уговора, али медији у САД наводе да је куповина ауторских права вредна више од 250 милиона долара.
Боуви је преминуо 10. јануара 2016. од рака јетре. Свој последњи албум „Black Star“ издао је два дана пре смрти, 8. јануара на свој 69. рођендан. Сматра се да је тај албум био његов опроштајни поклон обожаваоцима.
Ванземаљац који је пао на Земљу
Боуви је рођен 1947. у Брикстону, у јужном Лондону. Припада генерацији „Британске инвазије“, културног феномена из средине шездесетих кад су британски поп и рок музичари освојили не само острво и Европу, него су почели да доминирају и америчким листама.
Боувијева светска слава, међутим, дошла је тек касније, почетком седамдесетих. Током шездесетих био је релативно непознат са свега једним пристојним хитом „Space Oddity“ из 1969. године.
Почетком седамдесетих постаје једна од највећих светских рок звезда и тај ће статус задржати до краја живота. Најзначајнији албум „The Rise and The Fall of Ziggy Stardust and The Spiders From Mars“ објављује 1972. Реч је о концептуалном албуму са причом о ванземаљцу који је пао на Земљу, постао мегазвезда а на крају га убију обожаваоци.
Камелеон – музичар, глумац, модна икона
Био је славан не само као музичар већ и као модна икона, што би се данас рекло – трендсетер, а остварио је и значајну глумачку каријеру. Његови најпознатији филмови су „Човек који је пао на земљу“, „Срећан Божић мистер Лоренс“, „Глад за крвљу“, „Баскијат“ у коме је глумио свог пријатеља Ендија Ворхола и „Престиж“ где се појавио као Никола Тесла.
Један је од ретких из света шоубизниса ког слава није уљулкала а немирни дух водио га је ка сталним променама и звука и имиџа, због чега је био познат као „највећи рок камелеон“. Иако је био један од најкомерцијалнијих рок аутора мењао је звук из албума у албум, не либећи се да експериментише са авангардом, неслушљивом просечном конзументу „лаких нота“.
Тако су се у његовој дискографији нашли класични поп албуми попут „Let's Dance“ с почетка осамдесетих и авангардни, готово неслушљиви „Lodger“ с краја седамдесетих који је ипак стигао до четвртог места британске листе. А тако се мењао до краја полувековне каријере.
Никад витез
Његов утицај на музичаре који су се после њега појавили је немељив. Постоји школа мишљења међу рок критичарима која тврди да је целокупна британска поп-рок сцена од средине седамдесетих – полемика са (узором) Дејвидом Боувијем.
За разлику од „витезова“ своје генерације Мика Џегера или Пола Макартнија, Боуви је својевремено одбио племићку титулу коју му је доделила краљица Елизабета. „Нисам се због тога бавио музиком“, био је Боувијев коментар на одбијање указану му част.
Корпорација узвраћа ударац постмодерном Робину Худу
Иако скромног, радничког порекла, био је вешт и са вођењем финансија а једно време био је богатији и од Пола Макартнија. Финансијски потез по ком се уписао у историју банкарства извео је 1997. године кад је за око 50 милиона долара унапред продао тантијеме од ауторских права за наредних десет година.
Унапред је инкасирао новац који би чекао годинама, док су инвеститори, углавном банкари похрлили да купе акције рачунајући на прилив од његових хитова. Међутим, није испало како су инвеститори рачунали да ће бити а Боуви је попут неког постмодерног Робин Худа „опљачкао богате“ да би уделио (сиромашном) себи. Како било, корпорације, које су у правилу увек на добитку, остале су кратких рукава у овој трансакцији са „дечаком из Брикстона“.
Отуда, куповина Боувијевих ауторских права могла би се посматрати и као компензација за пропали бизнис од пре две и по деценије. Пет година после Боувијеве смрти, изменила се планета, бизнис и шоу бизнис, али оно што остаје је непролазно Боувијево дело. Питање је само хоће ли се „намирити“ „Ворнер чапел мјузик“ или ће Боуви и постхумно бити постмодерни Робин Худ у свету финансијског капитала.