Зиги је постао звездана прашина.
Када умре велики уметник читав свет застане да му се поклони.
Путујући кроз недокучиве просторе унутрашњих галаксија Боуви се претворио у црну звезду.
Његов последњи албум-тестамент, симболично путовање из једног у други свет, о томе говори.
„Нисам поп звезда, ја сам црна звезда“, пева Боуви на албуму који је објављен само неколико дана пред смрт, мучен питањем шта остаје пошто умремо.
На овом албуму агонија смрти у коју клизи болесни Боуви меша се са визијом живота након смрти, у којој се његова душа („усамљена свећа“?) креће кроз замишљене светове.
Боувијеве визије нас враћају у време када су слободни излети маште били одраз читаве једне генерације која је своје светове пројектовала на удаљеним планетама.
Било је то време Зигија стардаста и паукова са Марса, једног од најбољих рок албума свих времена, о ванземаљцу који долази на земљу и улази у тело човека како би људима улио наду у последњим годинама које им преостају.
Боуви је стварао у време када је спољне околности одређивала клима хладног рата и жеља генерације пост ′68. да се удаљи од њега и директног политичког ангажмана.
Након деценија различитих музичких и сценских експеримената на крају каријере се вратио овим надреалистичким световима у којима сваки симбол може да се тумачи на различите начине. По томе је песник сличан чаробњаку — његова чаролија ће на свакога другачије да делује, откривајући му нешто о самом себи.
Боувијев албум-завештање говори нам о свету у коме верски опскурантизам поново осваја простор, у коме заслепљени фанатици убијају у концертним салама, забрањују музику и спаљују музичке инструменте, у коме су жене поново сведене на робље, у коме се са свих страна звецка оружјем.
У свету заглушеном од буке и беса глас песника преноси у уметничке галаксије у којима време и простор губе значење, у којима уместо земаљских закона влада инспирација.
Стапајући се са црном звездом Боуви је слободан.
Иза њега остаје музика која нас подсећа да је оно што се сматра ефемерним заправо једино важно.
