На питање шта „политика контраобуздавања“ подразумева, руски војни експерт Виктор Литовкин каже да то значи да ће Москва на акције НАТО-а „узвратити истом мером“.
„Очигледно је да то значи исте акције против НАТО-а које НАТО предузима против нас. Ако НАТО упери своје оружје у нас, ми ћемо своје оружје уперити у НАТО. Ако је НАТО на нашим границама, ми ћемо бити на границама НАТО-а. Ако НАТО нападне нашу територију, ми ћемо реаговати на потпуно исти начин. Мислим да ће то бити демонстративно и веома оштро“, каже Литовкин.
Званична Москва не открива какав би одговор Русије могао да буде на НАТО и америчке провокације на руским границама, али је заменик министра спољних послова Русије Сергеј Рјабков, говорећи о могућности размештања руске војне инфраструктуре на Куби и у Венецуели, новинарима рекао да то „не жели ни да потврди, али ни да искључи“.
У појединим руским медијима већ неко време се провлачи питање да ли је могуће поновити Карипску кризу као што је било 1962. када је совјетско руско наоружање било распоређено близу САД, уколико Вашингтон настави да гомила трупе и наоружање око руских граница.
Може ли се избећи нова ракетна криза у Европи
Ипак, руски предлози о деескалацији и безбедносним гаранцијама стоје на столу и чека се одговор САД и Алијансе. Упркос дубоком јазу Москва жели конструктиван дијалог и конкретне резултате, јер ће гаранције за које се залаже побољшати безбедност не само Русије, већ и земаља НАТО-а и целе Европе.
Међутим, главни проблем је што САД и њихови савезници из НАТО-а нису спремни да изађу у сусрет кључним захтевима Русије за неширење НАТО-а, смањење инфраструктуре Алијансе и њено враћање у границе из 1997. године, већ желе да разговарају само о оним темама безбедносних гаранција које њима одговарају.
НАТО је давно понудио Украјини и Грузији да се придруже Алијанси и увелико на територијама тих земаља, пред носом Русије, развија војну инфраструктуру, док Москва тражи од НАТО-а да прекине сву војну помоћ Украјини, заустави испоруке оружја, повуче инструкторе, официре и војнике, а од Кијева да се придржава Минских споразума.
„Пред НАТО смо стали са конкретним предлозима, записаним у нацрту споразума о сарадњи Русије и НАТО, а од четири сата састанка у Бриселу чак сат и по су нам говорили како се лоше односимо према Украјини. Зашто нам је ово потребно? Дијалог треба да се заснива на међусобном уважавању и равноправним условима, а не из позиције учитеља и ђака. САД наступају са такве позиције, претећи нам што се не понашамо како они желе. Али ми, грубо речено, не маримо за њихове претње. Живели смо и живимо, упркос свим њиховим казнама — санкцијама које нам намећу од 1947. године и свим другим притисцима“, каже Литовкин.
Једно од главних питања је и колике су шансе да Русија и САД постигну договор и спрече нову ракетну кризу у Европи, с обзиром да постоје индиректне индикације да се НАТО приближава распоређивању пројектила средњег домета, с обзиром на обнову 56. артиљеријске команде у Немачкој, која је током Хладног рата била задужена за ракете „Першинг“.
Основни проблем је што је Русија изгубила поверење у НАТО, пошто је Запад у прошлости давао лажна обећања совјетском руководству да се неће ширити на Исток, па је питање колико се и сада може веровати њиховим тврдњама да америчке ракете неће бити распоређене у Европи.
Литовкин на то каже:
„Праве нову ракету средњег домета и разместиће је негде у Европи, са све нуклеарном бојевом главом. Због тога смо у више наврата говорили да су амерички системи противракетне одбране у Румунији и Пољској офанзивни, јер се на њихове лансере могу поставити и крстареће ракете дугог домета „томахавк”, које су биле забрањене Споразумом ИНФ. Зато су прво негирали да праве нову ракету и тврдили да те пројектиле нису тестирали, а када су изашли из тог договора одмах су нам показали како оне функционишу на земљи. Дакле, немогуће је веровати Американцима и НАТО-у“.
Нуклеарни пројектили средњег домета су у Европи били забрањени на основу ИНФ споразума који су 1987. године склопили тадашњи совјетски лидер Михаил Горбачов и амерички председник Роналд Реган, али је тај кључни договор о контроли наоружања пропао након што се Вашингтон 2019. године повукао из споразума.
Ђаво се крије у детаљима
Литовкин каже да је Столтенберг „безочно лагао“ док је говорио о бомбардовању Југославије, Либије и Ирака, подсећајући да је НАТО ваздушну кампању започео без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, кршењем Повеље УН и темељних начела међународног права.
„Није било одобрења УН! И још себе називају одбрамбеним савезом“, подвукао је он.
Анализирајући тешке и напете преговоре у Бриселу, руски стручњаци констатују да је дијалог увек пожељан, али да је остало много питања, јер „ђаво се крије у детаљима“.
Један од тих детаља је предлог НАТО-а да Русија обнови своју мисију у Бриселу, а да НАТО поново успостави дипломатско представништво у Москви, а експертима није јасно у каквом формату. Русија је узела у обзир тај предлог, али још није дала одговор.
„У принципу, неће бити велике штете од тога да наша мисија буде у Бриселу, а мисија НАТО-а у Москви. Уосталом, треба разговарати и гледати се у очи, али размислићемо о томе да ли нам је заиста потребна та мисија. Ради се о томе што НАТО жели да говори са позиције ментора, да држи лекције, а питање је да ли треба да слушамо НАТО предавања или не? То се такође односи и на питање даљег рада Савета Русија-НАТО“, закључио је Литовкин.
Русија и НАТО нису успели да на састанку у Бриселу реше спор око Украјине, али ни многе друге нагомилане проблеме. Један од конкретних резултата преговора са САД у Женеви и НАТО-ом у Бриселу је спремност Северноатлантске алијансе да се настави дијалог о новом режиму размештања ракета средњег и кратког домета у Европи. Међутим, главни руски захтев - неширење НАТО-а на Исток остаје главни „камен спотицања“. Алијанса је тај руски захтев одбацила, под образложењем да ће НАТО и земље кандидати сами одлучивати којим путем желе да иду, истичући да Русија нема право на вета.
Састанак представника Русије с делегацијама САД и НАТО била је и тема емисије „Од четвртка до четвртка“ о којој је говорила главна и одговорна уредница Спутњика Љубинка Милинчић.