Како звучи кад Рамбо запева Његоша, а Партибрејкерси песме владике Николаја Велимировића

Да своје место и примену у популарној музици проналази велики број песника потврђују многи примери, попут Душка Трифуновића који је, осим књига, написао више од 300 текстова за „Бијело дугме“, „Индексе“, Јадранку Стојаковић, Здравка Чолића, Арсена Дедића, Габи Новак... Хрватски шансонијер Ибрица Јусић снимио је давне 1978. године плочу „Не дајте да вас заведу“, на којој је отпевао стихове Брехта, Десанке Максимовић, Енеса Кишевића и Мике Антића. Исте године „Индекси“ су снимили плочу чије су песме базиране на стиховима Мака Диздара. Чувен је и албум Арсена Дедића „Пјевам пјеснике“ са музиком на стихове Ујевића, Крлеже, Ивана Горана Ковачића, Матије Бећковића...

Сви они и многи други певачи, бендови, композитори који су своју инспирацију проналазили у поезији од Његоша и Бранка Радичевића до наших дана, пописани су у књизи „Песници у популарној музици“ која се може назвати и енциклопедијским приручником и антологијским избором.

„Књига ’Песници у популарној музици’ је омаж људима који су се бавили популарном музиком, а волели су књиге. У њој се налазе подаци, песници, извођачи, године издања, а акценат је на композиторима, људима који су листали књиге и били инспирисани песницима,“, каже за Спутњик Богомир Мијатовић, аутор ове књиге и додаје:

„Када пишете музику и текст, ви свој текст лако прилагођавате музици и нотама. Међутим, када узмете туђу песму, музику морате да уклапате, што је за музичаре озбиљан изазов.“

Идеја за реализацију ове књиге потекла је из емисије „Једном у граду ко зна ком“, у којој је постојала рубрика „Певам песнике“. Током реализације ове емисије, Мијатовић је сакупио и потом у књизи представио 249 песника чије су песме наставиле живот у популарној култури, почев од Петра Петровића Његоша до песника млађе генерације као што су Звонко Карановић, Марко Томаш.

„Критеријум за одабир песника је био да је прво објављена књига песама, а тек онда је настала музика. Отуда се на листи песника не налазе ни Арсен Дедић, ни Ђоле Балашевић који су се прославили као песници у популарној музици, будући да су прво објавили музичке албуме, а потом књиге. Осим тога – ко сам ја да одлучујем да ли су Бајага и Предин песници? Постоје текстописци у рок музици за које тврдим да имају песнички дар, али није моје да тврдим да су они песници у књижевном смислу речи“, наводи Мијатовић.

Стјепан Бензон спада у ред најизвођенијих песника, а ту су и Мика Антић, Абдулах Сидран и Душко Трифуновић, који је написао преко 300 песама на које су композитори стварали музику, а које је Мијатовић сакупио у књизи „Памтите ме по пјесмама мојим“.

„Искрен да будем, има ту песама Мике Антиће и Душка Трифуновића које су они писали на молбу извођача, а које немају поетске тежину“, открива Мијатовић.

Он каже да је Душко Трифуновић написао више од три стотине песама од којих су по наруџбини за музику тек њих пет-шест, што је велики песник нерадо радио.

„Габор из ’Тешке индрустрије’ замолио је Душка за текст. Песник га је питао о чему да пише, а Габор је тек-тако ’лупио’ да опише њега и тадашњу девојку. Тако је настала песма ’Сирано’ у којој се налазе стихови: ’Сирано, напиши нешто лепо, опиши њу и мене – њој да завиде мушки, а мени да завиде жене’“, каже Мијатовић и истиче да, с друге стране, „Вера Павладољска“ Матије Бећковића има неколико верзија и управо се у великим стиховима крије слатка мука у коју се композитори упуштају.

На питање које песме из књиге би издвојио, Мијатовић одговара:

„Једна од мојих омиљених песама Душка Трифуновића јесте ’Самoћа’ - прочитате песму и видите како се човек осећа у затвору, а божанствен је и стих ’Нисам знао да су и врата део самоће’. Драга ми је Душкова песма ’У намери да будемо исти’ коју је испевао Арсен Дедић. Људи се не удубљују у поезију, памте је и певају на концертима не размишљајући о песми, о њеној суштини. Уосталом, код људи који су се служили метафорама, тешко је, тек тако, дешифровати шта се крије иза речи“.

Да музичари чувају душу наше песничке традиције и то у временима када је поп култура у сенци ријалитија и јефтине забаве, доказује и чињеница да је популарна музика ипак успела да приближи високу уметност новим генерацијама. Отуда „Партибрејкерси“ и „Darkwood dub“ изводе песме владике Николаја Велимировића „Кога ћу да хвалим?“ и „Молитва благом Христу“ , „Јарболи“ песму Јована Јовановића Змаја „Тихо ноћи“, а Џони Штулић Милована Витезовића „Отац мог оца“.

„Колико су дивни, песници могу бити и опасни. Волим их, а плашим их се, јер они имају шесто чуло да предосете неке ствари. Рецимо песма ’Погледај дом свој анђеле’ која је упућена Титу и то у времену када нам се друштво распада“, сугерише аутор.

Ова озбиљна студија познаваоца популарне музике какав је Богомир Мијатовић није само енциклопедијски попис песника, композитора и извођача, већ и слика музичке сцене наше бивше и садашње државе у широком плану који нам ту представља епохе, музичке стилове и правце.

„Постоји једна генерација младих људи коју предводи Милош Зубац, син познатог песника Пера Зупца. Они су се удружили и имају фестивал ’Поезика’ где се окупљају млади људи који су и сами аутори, а који често залазе у књиге и проналазе пригодне текстове. Они су реткост јер, нажалост, нема много припадника млађе генерације нарочито из рокенрола који изводе поезију. Сведоци смо да и старији и све млађи све мање читају. Док је радио био први медиј на планети, све је било другачије. Телевизија нам је пласирала другачије врсте програма. Нисам велики оптимиста“, закључује аутор.