Драматична сведочења: Спасиоци на српским планинама све чешће у акцији

Горска служба спасавања ове сезоне је већ имала пуне руке посла. Само у протеклих месец дана интервенисала је између 200 и 300 пута. Једну од последњих акција спасавања имала је у недељу увече на Ртњу, где је помогла човеку с повредом колена, а недавно је спасила и особу с повредом главе с Копаоника и то хеликоптером.

Највише посла спасиоци имају управо на скијалиштима, на којима интервенишу више од 1.000 пута годишње, а потом и на планинарским трасама, на које излазе да помогну више од 200 пута у годину дана. Људе у неприлици најчешће спасавају на Копаонику, Старој планини и Златибору, открива нам спасилац и хирург по професији Стојан Марић, који обично ради на те три планине.

„Након падова, за скијаше су чешће повреде доњих екстремитета, колена и потколеница, а за сноубордере повреде руку и рамена због падова на руке. Што се тиче планинара, обично су мање повреде у питању. Међутим, пошто планинарење постаје све популарнији спорт и старија популација иде, дешавало се да буде срчаних удара, ангина пекторис, премора, па кад се људи изгубе, ако је зима, хипотермија, а ако је лето, дехидрација и сунчаних удара“, предочава нам Стојан.

Најдраматичнији случајеви су, каже, они у којима спасиоци треба да помогну некоме кога познају, члану породице или пријатељу. И сам се нашао у таквој ситуацији када је његов рођени брат пао на скијању, ударио главом о стазу и, упркос томе што је имао кацигу и осталу заштитну опрему, доживео потрес мозга, па није знао где се налази и које је време.

„Мени је исто, а можда и драматичније, било када је познаница с којом сам скијао игром случајева ударила у мене. Није битно што је мени мало повредила раме, она је имала потрес мозга и кичмене мождине. Био је леп, сунчан дан, све је било савршено, скијамо, уживамо, а онда ударац. Пар метара од мене лежи непомично тело без свести, више мртво него живо. Кад човек има јачи потрес мозга и кичмене мождине, може буквално да делује као да је умро. То указивање прве помоћи, где се она буди, враћа свест, па је поново губи, било је доста непријатно“, сведочи Стојан за „Спутњик“.

Пошто је хирург, такве ситуације га не застрашују, али су му посебно нелагодне, јер, иако су углавном лаке, зна да повреде могу да буду и тешке, попут прелома кичме. Срећом, оба случаја која је поменуо су се завршила добро, брат и познаница су се опоравили. За сусрете са дивљим животињама каже да су веома ретки и да се обично дешавају на Тари.

Свима који планирају да скијају, планинаре или бораве у природи, Стојан саветује да то не чине сами, као и да обавесте локално планинарско друштво где ће да одседну, поготово ако не планирају да буду на јавном месту, попут скијалишта. Такође, увек треба да напуне телефонску батерију и, по могућству, понесу резервну.

Људи који се нађу у неприлици на планини на којој нема спасилаца, на пример Голији, свакако треба да позову Горску службу, јер ће на терен да изађе екипа из најближе станице. Ако се, пак, нађу сами и без телефона у природи, спасилац им првенствено поручује да не паниче:

Наравно, осим драматичних, Стојан је сведочио и помало комичним ситуацијама. Дешавало се да на скијалишту уместо спасиоца глуми полицајца и смирује претерано узрујане родитеље чија су се деца сударила приликом спуштања на стази. Уз то, много пута је слушао падом дезоријентисане скијаше како потпуно погрешно одговарају на једноставна питања која им је постављао:

„На пример, на питање с ким су дошли на скијање одговарали су да су дошли сами или с родитељима. Човек који је дошао са женом рекао је да је дошао с мамом и татом. Тотално нереалне приче“.

Добра вест за све је да су пре пар недеља Горска служба спасавања, Скијалишта Србије и МУП потписали уговор о сарадњи, што у пракси значи да спасиоци до тешко повређених или изгубљених људи у природи сада долазе лакше и брже их превозе до лекара. Последњи пример тога је транспортовање човека који се повредио на Копаонику помоћу хеликоптера.