Када ниси сигуран, читај наглас поручио пре једног века творац „Уликса“, библије несхваћених

Отуда задатак који је пред звездама како што су Маргарет Атвуд, Еди Изард, Вил Селф није лак, јер треба пажљиво читати делове текста из за писце култне књиге. У томе ће им се придружити и Џинет Винтерсон, Бен Окри и Мина Кандасами, а снимци ће бити објављени као бесплатни подкаст, почевши од 2. фебруара све до фамозног 16. јуна када се обележава празник посвећен главном лику „Уликса“ Леополду Блуму под називом Блумсдеј.

Уредник издавачке куће „Шекспир & Компанија“ Адам Бајлс најављује читаоцима и слушаоцима луд провод, достојан једног „Уликса“:

„Имати овако разнолику поставку људи који учествују у нашем пројекту са различитим акцентима, начинима читања, условиће, сигуран сам, и нова тумачења романа. Биће то веома полифон аудио запис, потпуно у складу с Џојсовим текстом.“

Стогодишњицу објављивања Џојсовог романа обележиће и фестивал „Хај“ серијом дискусија, а свој поткаст о „Уликсу“ имаће и славни писци Стивен Фрај и Салман Ружди.

Када је 2. фебруара 1922. Силвија Бич, власница књижаре „Шекспир & Компанија“ у улици Руе де л'Одеон 12 у Паризу прикупила прва два ручно увезана примерка романа „Уликс“ Џејмса Џојса из јутарњег експрес воза на станици Гар д Лион, један је поклонила аутору за рођендан, а други ставила у излог своје књижаре.

После тога је ова велика плава књига ирског писца променила начин размишљања о књижевности за сва времена.

Године 1904. када се суочио с налетом инспирације и у егзилу записао прве редове „Уликса“, па све до суђења због опсцености, Џојс је са светом због свог романа водио љуту борбу. Говорили су за њега да је луцидна будала, признавали су и да је несхваћени геније, а његов роман да је опсцен, анималан, перверзан. Требало је свету времена да призна да остаје нем спрам савршенства џојсовске реченице, да се гласно, да сви чују, насмеје читајући те „опсцене“ а ироничне садржаје и коначно каже „да“.

Ослањајући се на Хомерову „Одисеју“, Џојс је исписао урбану одисеју свог града Даблина. Мудрог тројанског јунака заменио је ликом ситног трговца, новопеченог експерта за маркетинг Леополда Блума. Створио је он Блума за вечност, слаже се армија Џојсових поштовалаца, јер су у овом похотном, комичном лику, несхваћеном човеку с манама, али који и у патњи задржава достојанство – препознали себе. Није Блум једини из ове модерне епопеје да је у дијалогу с Хомеровим литерарним предлошком – сви јунаци, па и поглавља директно упућују на антички спев. Разлика је у стилу, ликовима модерних чаробница, чудовишта, створења у лавиринту једне европске престонице, граду који писац напустио, а којем се у својим делима изнова и изнова враћао.

За писање „Уликса“ Џојсу је било потребно седам година, од 1914. до 1921. године, а роман је у наставцима штампан у америчком часопису „The little review“ од 1918. до 1920. године, све док није објављена епизода „Наусикаја“. Снажан су шамар добили пуританци, лицемери читајући ово поглавље. Згрожени порнографским садржајем, „Њујоршко друштво за борбу против порока“ поднело је тужбу против издавача, па је штампање „Уликса“ у Америци било забрањено.

У писму италијанском критичару Карлу Линатију, а поводом ових оптужби, Џојс је рекао:

„Радим само на овој књизи већ седам година – ђаво да је носи! Ниједан енглески штампар није хтео да одштампа ни једну једину реч. У Америци је објављивање критичког приказа осујећено четири пута. Сада се, како чујем, припрема велики покрет против њеног објављивања, који предводе пуританци, енглески империјалисти, ирски републиканци, католици – какав савез. Господе, требало би да ми доделе Нобелову награду за мир“.

Вредност романа који прича причу о Даблину тог16. јуна 1904. године, препознала је Силвија Бич, Американка настањена у Паризу и власница књижаре „Шекспир & Компанија“. Захваљујући њеној иницијативи, ова маестрална литерарна одисеја препуна булеварских шала, кафанских песмама, причама из бордела објављена је на рођендан Џејмса Џојса 2. фебруара 1922. године.

Сто година касније, Џојс је заузео значајно место у пантеону приповедача на енглеском језику, одмах поред Чосера, Шекспира, Милтона, Елиота. Његови романи, од раних „Даблинаца“ до вишезначне игре речи у последњој књизи „Финеганово бдење“ и дан данас завређују поштовање критичара и академика. У листу најзначајнијих књига написаних у 20. веку свакако се налазе „Портрет уметника у младости“ и „Уликс“ без којих би књижевни канон био сиромашан, а богами и поп култура.

Није непознат податак да је Џојс на свом капиталном делу „Уликсу“ радио споро и темељно, да је чак био у стању да током једног дана напише само две реченице. Али какве!

„Оно за чим трагам јесте савршен ред речи у реченици“, говорио је ирски аутор. Управо је овај аспект његовог стваралаштва, музика његове прозе пронашла свој пут до многих уметника и инспирисала стварање нових композиција, филмова, слика... Нашли су у Џојсовој музици инспирацију и „Битлси“, „Џеферсон ерплејн“, маестрални Џон Кејџ, Сергеј Ајзенштајн.

Тог 2. фебруара 1922. када се „Уликс“ коначно срео с публиком, Џојс је у кафани прославио свој четрдесети рођендан, захваљујући Силвији Бич. Још је ипак важнији тај 16. јун 1904. године када се одиграва радња „Уликса“ јер је тог дана Џојс срео љубав свој живота, Нору Барнакл.

Управо је њој посвећен „Уликс“: