Некада сматран за самопрокламованог генија, Џејмс Џојс данас важи за једног од најзначајнији уметника модернизма. Писао је поезију, кратке приче, драме, романе. Певао је и продавао ирски твид. Отворио је и први биоскоп у Даблину. Био је обожаван и био је омражен. Већину своје списатељске каријере провео је у континенталној Европи где је, са својом животном сапутницом Нором Барнакл, живео у уметничком прогонству. Иако далеко, увек и само писао је о Даблину. Говорио је да ако би Даблин једног дана био разрушен, могао би се реконструисати према његовим књигама.
„Када умрем Даблин ће бити исписан у мом срцу.“
Своје највеће дело, роман Уликс, Џојс је написао у изгнанству, и на обали Трста, на улицама Цириха, у подземљу Париза видео управо Даблин. Осим што се одиграва у ирској престоници и око ње, целокупна радња Уликса дешава се 16. јуна 1904. године, док се укрштају стазе три главна јунака: историчара и несуђеног писца Стивена Дедалуса, маркетиншког креативца Леополда Блума и његове супруге Моли. У роману су присутни и други ликови, а калеидоскопски портрет Даблина настаје из унутрашњих живота главних протагониста. Уликс се може сматрати и својеврсном хроником једног дана у Даблину, коју је Џојс зидао од докумената, новина, прогласа, реалних артефакта модерног града. Он је и особине својих ликова темељио на стварним људима, спајајући аутобиографију и фикцију у маестралну мешавину.
У подструктури романа отвара се дијалог са Хомеровом Одисејом о лутањима краља Итаке на повратку кући из Тројанског рата. Осликана из перспективе савременог доба, свака епизода Уликса својеврстан је одраз догодовштина са којима се Хомеров јунак сусреће. Попут Одисеја, Џојсов Уликс крстари улицама Даблина и бори се са импресијама које опседају модерног човека. Излажући Стивена, Блума и Моли мноштву мисли, емоција и радњи кроз дан и ноћ, Уликс отвара простор за јединствен израз приватне јавности која је ретко била заступљена у књижевном стваралаштву. Однос секса, порока и прељубе са љубављу, модерног Ероса и Танатоса, религије и свакодневице исприповедан је уз помоћ различитих књижевних техника, чинећи роман уједно и одисејом кроз палету књижевних стилова. У њему се смех спаја са тугом, реално са чудесним у оригиналну светковину језика и прославу постојања.
Правда за Уликса
Џојсу је било потребно више од 10 година да напише Уликса, који је у наставцима излазио у часопису Мали Журнал (Little Review) од 1918. до 1920. године. Већина издавача у Паризу сматрала је роман непристојним и нечитљивим, док је у Америци 1920. године његово штампање било забрањено.
Свима који су га оптуживали за фројдизам, а његово дело за недокучиво лудило, Џојс је одговорио: “Ако Уликс није прикладан за читање, онда живот није прикладан за живљење.”
Борба за Уликса трајала је пар година, када га да је Силвија Бич испред издавачке куће Шекспир и компанија објавила 1922. године у Паризу. У Америци битка је потрајала више од једне деценије. Приватна тужба „Њујоршког друштва за борбу против порока“ била је на снази до 1933. године. Уз образложење судије Џона М. Вулзија: „Сасвим сам свестан тога да је Уликс, захваљујући појединим сценама, можда превелика доза за неке осетљиве, иако нормалне особе. Но, након дугог размишљања дошао сам до закључка да иако је Уликс на многим местима еметик, он нигде не настоји да буде афродизијак“, Уликсу је дозвољено штампање исте недеље када је у САД укинута прохибиција.
Данас се Уликс убраја међу највеће романе на енглеском језику, а дан када се одвија радња, 16. јун постао је познат као Блумсдеј.
Назван по главном јунаку, Леополду Блуму, овај празник слави књижевност и обележава се сваке године широм света.
Блумсдеј, дан као из књиге
Први Блумсдеј прослављен је у Ирској 1954.године, тачно 50 година од када је Леополд Блум први пут ишетао из Џојсове маште. Том приликом су писци Патрик Кавана и Флен О’Брајен посетили поједина места где се одвија радња романа: Мортело кулу у Сандикову, паб Дејвија Бирна, улицу Еклс, читали делове књиге и одлично се забавили. Данас Џојсови следбеници широм света обележавају Блумсдеј уз јавна читања, представе, карневале и многе друге догађаје. Даблински ентузијасти облаче се у едвардијанску ношњу, као доминантни стил ере и окупљају се на локацијама где се епизоде Уликса одвијају. Културни центар посвећен Џојсовом стваралаштву традиционални је домаћин блумсдејског доручка који укључује изнутрице са састојцима типичног ирског прженог оброка. Уз то, сваке године, организатори Блумсдеј у Даблину осмишљавају иновативне начине представљања и тумачења епизода из романа. Ове године, први пут, посетиоци ће моћи да уживају у дигиталном Блумсдеју, уз специјално дизајниране вебинаре и виртуелне туре.
Зашто је Џојс изабрао 16. јун 1904?
Верује се да је тог дана Џојс први пут изашао с будућом супругом, Нором Барнакл. Џојс и Нора први пут су се срели неколико дана раније, у близини Финовог хотела у Даблину где је Нора радила као собарица. Према Џојсовом биографу, тог дана Нора је од њега „створила мушкарца“. Не само што је упознао Нору, Џојс је исте године почео са писањем прича које ће касније уврстити у збирку Даблинци и донео одлуку о напуштању Ирске. Многи инциденти из Џојсовог живота који су се одиграли током лета 1904. године нашли су се у Уликсу. Тако је Џојс био избачен са пробе Националног позоришног друштва, што је приписано Стевену у деветој епизоди, чак се и потукао са једним војником што ће се поновити у петнаестој епизоди. Ако бисмо прелистали периодику тог дана видели бисмо да новине које Блум у роману чита бележе стварне наслове попут руско-јапанског рата, извештаја са коњичких трка, огласе и некрологе.
Идеална доза Џојса
Џојс је трагао за читаоцем који је патио од идеалне несанице – све што је потребно за апсолутну посвећеност Уликсу и за читање у једном даху. А онда, када би га прочитао, вратио би се на почетак читајући га изнова, отварајући и затварајући савршени круг. Баш тако, из године у годину, одвија се Блумсдеј – празник сачињен од савршених читалаца и несавршених ликова који тумарају Даблином, Трстом, Паризом, Сиднејом, Монтералом, Окландом пијани од језичке бравурозности и богатства садржаја. Као што се људске мисли и његови поступци не могу раздвојити у Уликсу, Џојс увлачи свој читаоца у креативни занос и гони га, својим генијем, да изнова чита и ствара сопствени наратив који ће остварити једног Блумсдеја у свом личном Даблину.
Сфумато за крај
Џојсов уметнички дар био је неоспоран, а његов утицај далекосежан. Чујемо га у експлозији рока, у блузу одбачених, у прози жељних, обичних, неостварених, усамљених.
Једном приликом питали су Џојса: „Кога сматрате за највећег писца на енглеском језику данас?“ на шта је он одговорио:„Осим себе? Не знам.“
О Џојсовим књижевним опсесијама, личним борбама и аутентичном изразу, Данило Киш рекао је: „Сви смо ми модерни изашли не из Џојсовог шињела, него из џојсовског кошмара, из џојсовског величанственог пораза! Модерни европски роман заправо и не чини ништа друго него покушава да Џојсов величанствени пораз претвори у мале појединачне победе.“ У име Џејмса Џојса, Данила Киша и свих Леополда Блума књижевности, срећан Блумсдеј свима који славе!
