Коме родитељи да верују: Игрице „лече“ депресивну децу као алкохоличара – ракија

Амерички здравствени стручњаци упозорили су да међу младима и децом влада криза менталног здравља. То не чуди, поготово када узмемо у обзир пандемију корона вируса која траје већ скоро две године. Све више младих у свету и Србији испољава симптоме анскиозности и депресије због те пошасти, која им је пореметила дружење, школовање и друге свакодневне активности.

Док се и сами боре са последицама пандемије и животним изазовима, родитељи се труде и да нађу начине да помогну својој деци да преброде тежак период, а према новим истраживањима, један од тих начина можда је, веровали или не, играње видео игара.

Иностране студије показују да се све више деце окреће видео играма како би скренули пажњу с депресије и анксиозности. Сем тога, неки експерти сматрају да видео игре које могу да се играју с другим људима деци могу да послуже као терен за дружење с вршњацима или родитељима, приликом чега им је лакше да се отворе и разговарају о својим осећањима и проблемима.

Ипак, не слажу се сви с тим ставом. Психијатар и психотерапеут др Ивица Младеновић тврди да видео игре не могу да помогну деци и младима који пате од анксиозности или депресије, већ да у тим случајевима само могу да продубе проблем, али да би евентуално могле да помогну деци која пате од аутизма или социјалне фобије да остваре контакт с вршњацима или родитељима.

„Немогућа је варијанта код анксиозности да видео игре буду лек. То је као кад питате да ли већа количина алкохола може да помогне алкохоличару. Може, док је пијан. Певаће и осећаће се одлично, а оног тренутка кад се отрезни биће хаос. Апстиненцијални синдром, нервоза, агресија... Исто је код ових. Биће они мирни, неће бити анксиозни док су у виртуелном свету, видео играма. Међутим, када им се одузме видео игра, онда ће бити проблем“, истиче он.

Младеновић предочава да деци која пате од депресије или анксиозности може да се помогне једино у реалности, успостављањем поверења и добрих односа, и подвлачи да видео игре треба служе само за забаву и да не треба да се играју дуже од пола сата дневно радним даном, односно сат времена дневно викендом. Ту не рачуна насилне игре, које потпуно одбацује.

С друге стране, психолог и суоснивач Института за дигиталне комуникације Ана Мирковић сматра да су видео игре добра алтернатива свакодневним активностима које су деци тренутно ускраћене, попут играња у школском дворишту, јер кроз њих комуницирају и повезују се са вршњацима и родитељима, те и да могу да умање симптоме или предупреде депресију и анксиозност.

„Свака заједничка активност на новим медијима је више него пожељна и одлична је платформа за комуникацију с родитељима. Заједничко играње игрица је једна ствар. Друга је да питамо децу шта играју или шта су направили у игри, хоће ли да нам покажу... Онда они други пут сами желе да нам покажу шта су направили. Дакле, отвара се тај канал комуникације. Трећа ствар је да гледамо неку серију, јутјубера, питамо шта се дешава на ‘Тик току’... Да сваки пут када комуницирамо с децом она буду одушевљена што могу да поделе с нама своје искуство. Свашта нешто сазнамо о њима: зашто неког воле, шта он ради другачије, шта је стратегија у игри, како дете то промишља, како је постигло ванредни резултат, а између свих тих ствари се провуку разне теме: проблеми, вршњачки контакти, прва заљубљивања и животне недоумице“, предочава она.

Међутим, ни она не мисли да агресивне игре помажу деци и зато скреће пажњу на постојање стратешких, авантуристичких, едукативних и других видео игара, за које каже да су конструктивне за когницију, емоције и развој детета. Свесна је тога да видео игре лако могу да изазову зависност, али зато истиче кључну улогу родитеља у вођењу рачуна о детету:

Према најновијем истраживању Кровне асоцијације младих Србије у ком је учествовало нешто више од 1.000 особа, чак 68,5 одсто младих у нашој земљи је анксиозно, а 51,9 одсто има симптоме умерене или тешке депресије.