Као што је Андрић један једини и непоновљиви, тако је и Ђоковић – себи својствен, непокоран, непоколебљив у ставовима, какви год они били, и то је за поштовање.
Поштовање различитости, заправо, боље рећи поштовање „неистости“ није врлина којом се може похвалити данашњи свет, иако на сва уста говори о својој ширини.
Ширина, у случају Ђоковића и Аустралије, постојала је само у случају власти и њихових адвоката у покушају да „што шире“ схвате своје сопствене законе и правила, а и да истовремено „што шире“ њих погазе и учине ништавним.
Не би ли они били победници.
А за такве, Иво Андрић је имао идеалну дефиницију.
„Тешко оном који мора неког другог, па ма ко тај био, да унизи, да би се он сам уздигао. Или, боље речено, да би имао илузију да се уздигао“, навео је Андрић.
Имао је Андрић поуку и за Ђоковића, човека који је представљен опасношћу већом и од грађанских немира, опасношћу по здравље, јавни ред и мир, човеку који је на крају протеран из државе која га је колико прошле године присвајала и називала „својим амбасадором“.
„Посрнућете, али нећете пасти. А ако се и деси, изузетан случај, чак и да паднете, нећете се повредити него ћете, чим се придигнете, продужити мирно и бодро свој пут. Различити сте од свега око себе, све вам прети и све вас угрожава, али вам се не може ништа зло и непоправљиво десити јер у вама од зачетка вашег живи скривена и неуништива искра животне радости која је моћнија од свега што вас окружује. Само ћете целог века, све до последњег даха, патити због свог неприродног положаја у свету у који сте бачени. Тако се може рећи да вам је, кроз мене и обрте дугог живота, двоје зајемчено и осигурано – дуга патња и сигурна победа“, писао је Андрић.
Новак Ђоковић је патњу у Аустралији окончао повратком у родни Београд, његова мајка Дијана је навела да он неће давати изјаве за јавност нити коментарисати све што се дешавало до краја Аустралијан опена.
Миран и слободан, може да одмара у јавној тишини јер Иво Андрић је одавно написао све.