Док је обичаја и песама, Косово неће бити изгубљено: Књига руског конзула у служби одбране српства

Без ове књиге, која је у издању Службеног гласника први пут преведена на српски језик, не може се интегрално представити суштинска вредност српске усмене културе, преглед варијаната, опис обичаја и обреда и уобличити слика прохујале и заборављене прошлости.

Свежу, живу, инспиративну грађу у виду обредног реда, обичаја и песама, Иван Степанович Јастребов сакупљао је у Призрену, Скадру, Битољу, Солуну. Ту је овај руски дипломата заступао интересе српског народа и постављао се као одлучни заштитник њихових права и интереса.

На овом простору постојала је богата усмена традиција коју Вук Стефановић Караџић није успео да забележи. Отуда су сведочења Јастребова о животу и обичајима, о језику, веровањима, насељима, становништву и усменој култури у Старој Србији јединствена и без њих би проучавање српске усмене књижевности, а посебно језика, било непотпуно.

Професорка књижевности на Филозофском факултету у Приштини Валентина Питулић за Спутњик открива да се поједини обреди и песме у Призрену, Пећи, Морави и Дебру које је Иван Степанович Јастребов записао нису много променили од 19. века. Они сведоче о томе да је та култура и даље жива и да је њена виталност кључна у тешким временима за Косово и Метохију.

„Косово и Метохија је, у најлепшем смислу речи, патријархална средина где се преко обредно-обичајне праксе успоставља поредак. Јастребов је навео да се код Косоваца тачно знало када се шта ради и пева, било да је реч о свадби, слави или сахрани. Ви ћете данас на свадби чути исте оне песме које је у Призрену и околини записао Иван Степанович Јастребов“, каже за Спутњик Валентина Питулић.

Она каже да, за разлику од народа који је остао на Косову и Метохији, шира јавност није довољно упозната са културом која је на тој територији преживела, упркос владавини Турака, па и новонасталом поретку.

„На ширу јавност доста утичу медији који говоре да је простор Косова и Метохије остављен, изгубљен... Најопаснија ствар која може да се догоди у колективној свести Срба је да кажемо да је Косово изгубљено. Не, није изгубљено“, наглашава она и додаје:

Књига „Обичаји и песме Срба у Турској – у Призрену, Пећи, Морави и Дебру“ Ивана Степановича Јастребова објављена је први пут у Петрограду 1885. године и бројала је 213 песмама, док је другом издању из 1889. године руски аутор додао још дванаест песама.

Поред песама које је Јастребов бележио на оригиналном српском језику, описи обичаја, напомене, индекс речи и места написани су на руском и били су у употреби у руској и српској стручној јавности. Првим преводом ове књиге на српски језик шира култура добија прилику да се упозна са овом значајном етнографском студијом без које наша усмена традиција не би била потпуна.

„Имам осећај да смо вековима чекали овај превод, што је, по мом мишљењу, знак поред пута да модели културе Срба на једном малом месту као што је Косово и Метохија исијавају из архетипског и указују на најдубље вредности које су укорењене у свест Косоваца“, сматра професорка Питулић.

„Ми преко песама које је Јастребов записао можемо да видимо како се вршила лагана христијанизација паганских модела , а кад их анализирамо и скидамо слој по слој, можемо да видимо да је, у тим песмама, најмлађи хришћански слој, што говори о томе да смо веома стар народ – да смо древни народ“, додаје наша саговорница.

Делатност руског конзула Ивана Степановича Јастребова на Балкану трајала је четврт века и изузетно је значајна у ширем смислу. Као образовани дипломата, који је говорио неколико језика, Јастребов је имао широк спектар знања. Он је поред дипломатске активности желео да руској публици представи простор који је он назвао Стара Србија, а који је обухватао троугао од Пећи на северу до Охрида на југу и Скадра на западу.

У истраживањима која су била усмерена не само на историју, већ и на књижевност и етнографију, Јастребов је започео рад на делу „Стара Србија и Албанија“, а у међувремену је сакупљао грађу коју је сабрао у књизи „Подаци за историју српске цркве“.

После толико времена, Јастребовљеве књиге изрониле су из заборављене прошлости, а сада, у преводу на српски језик, оне на представљају цео један изгубљени свет који и даље живи у нама.