Научници су се у почетку трудили да објасне мистериозне лучне покрете у којима су запажали соларне бакље, а описали су их пре више од 20 година као „тамне празнине“, када су први пут направљене детаљне ултраљубичасте фотографије Сунца.
У студији објављеној у часопису „Нејчер астрономи“, научници наводе да се ови покрети формирају када се мешају течности различите густине.
Соларне бакље се састоје од светле енергије која избија из Сунца. Али астрономи нису могли да објасне силазни ток кретања, као да материјал пада назад ка Сунцу. Откривенe су 1999. године након што су постали могући екстремни ултраљубичасти меки рендгенски снимци Сунца.
Описани као „тамне празнине које се крећу надоле“ и подсећају на руку или тамне прсте који се савијају према Сунцу, астрономи су у неком тренутку указивали да их покреће процес који се зове магнетна реконекција, а која се дешава када се магнетна поља разбију, ослободе енергетско зрачење, а затим поново обликују.
„Желели смо да знамо како настају ове структуре... Шта их покреће и да ли су оне заиста повезане са магнетном реконекцијом“ рекао је главни аутор студије астроном Ченгај Шен.
Постоји много магнетних поља на Сунцу усмерених у различитим правцима, рекла је коауторка студије и астроном Кети Ривс. Она је објаснила да су она на крају гурнута заједно, реконфигуришући и ослобађајући много енергије у виду соларних бакљи.
„То је као да растегнете гумену траку и пресечете је по средини. Напреже се и тањи док се развлачи, али кад пукне, врати се“, додала је она.
Међутим, постојала је мана у теорији магнетне реконекције јер је већина опадања које су научници приметили била „загонетно спора“, додао је коаутор Бин Чен, астроном са Технолошког института у Њу Џерсију. Он је објаснио да типични модели поновног повезивања показују да би токови требало да буду много бржи.
За своје истраживање тим је анализирао слике низводног тока које су снимљене на НАСА-иној опсерваторији за соларну динамику. Узимају се слике Сунца сваких дванаест секунди у седам различитих таласних дужина светлости да би се измериле варијације у атмосфери Сунца.
Након што су научници направили 3Д симулације соларних бакљи и упоредили их са запажањима, резултати су показали да већина није генерисана магнетнoм реконекцијом. Уместо тога, изгледало је да се формирају као резултат интеракције две течности различите густине.
„Те тамне шупљине налик прстима су заправо одсуство плазме. Густина је тамо много нижа од околне плазме“, рекао је Ривс.
Са будућим истраживањима соларних бакљи које се планирају коришћењем 3Д симулација, истраживачи сматрају да би ово могло помоћи у предвиђању соларног времена, што покреће бакље и ерупције. Ово, заузврат, може на крају помоћи у развоју алата за ублажавање његових потенцијално разорних утицаја.