Универзитет Нортхемптон недавно је издао упозорење студентима у вези са потенцијалним „увредљивим и узнемирујућим“ садржајем у роману Џорџа Орвела „1984“.
„1984“ – критика западног тоталитаризма
Ломпар, подсећајући на историју перцепције „1984“ каже да је роман „упао у структуру хладног рата“, тако да је британска историчарка Френсис Стонор Саундерс у књизи „Хладни рат у култури“ навела да је садржај романа био тако профилисан да делује као критика тоталитаризма унутар Совјетског Савеза.
„Орвел је служио у хладноратовској пропаганди да покаже наказност тоталитарних идеологија, у подтексту се то односило на комунистичку, а у крајњој линији на руску културу и традицију која се увек на Западу жигоше појмовима ауторитаризам или царско самодржавље“, каже Ломпар за „Орбиту културе“.
После нестанка СССР-а, обриси једног новог тоталитаризма врло јасно се распознају и „1984“ налази другу врсту примаоца.
„Просечан прималац може пронаћи у политичким блоковима који постоје на глобалном нивоу, попут оног ког су пре неку годину склопиле САД, Британија и Аустралија и поклапа се са Орвеловом Океанијом, а посебно у свом искуству појединачног живота довољно ствари око себе које би дале за право интерпретацији '1984'. Вероватно је то било разлог да се скерене пажња на извесну политичку проблематичност те књиге“, оцењује Ломпар.
Искључивање критичког мишљења – обриси западног тоталитаризма
Осим тога, сам Орвел је критички дух и он на неки начин оличава једну готово непоткупљиву критичност, а та критичност је нешто што је потпуно искључено из главних токова медијске културе готово у целом свету.
„Једноставно, више немате критичких инетлектуалаца и те врсте мишљења, а на овом примеру се види како се и та врста дела доводи у сумњу зато што она буде човека у правцу извесне критичности, извесног мишљења, а свако критичко мишљење пре или касније подстиче на ангажман. Ангажман је већ близу одређеног јавног деловања које може да се претвори у политичко. Мислим да је овде кључно то што просечан посматрач западне културе може да уочи неке обрисе тоталитаризма које је Орвел назначио у свом делу можда баш имајући на уму ту културу“, истиче Ломпар.
Универзитети – изразито контролисани и лишени критичности
Потенцијална цензура „1984“ на британском универзитету не изненађује јер „не треба гајити илузију да је универзитетска средина имуна на политичку коректност“. Она је изразито контролисана и лишена критичког потенцијала и са стране професора, и са стране студената и зато су и једни и други спремни да се потчине налозима политичке коректности.
„Проблематичност Орвела може бити лако доведена на сцену уколико притисак буде довољно јак и уколико довољно дуго траје. Суштина је да се на неки начин створи предрасуда – опрез, нелагодност, узнемирење пред чињеницом да постоји Орвел и да студенти треба да заузму неки став који би их могао довести у проблем везан за рад који пишу или стипендије за коју конкуришу. Они, једноставно речено, бивају упозорени и то је један начин на који се академска средина битно дисциплинују“.
Контрола универзитета је велика, универзитети више немају никакав побуњенички дух, а професори су спремни да следе налоге својих послодаваца, истиче Ломпар.
Промена човековог ума
Без обзира на величину и значај, Орвел лако може доћи под тзв. културолошку решетку, која подразумева уграђивање неке врста нелагодности да се уопште приступа тој врсти тема. Намера је културно кодирање људи да одређена места прескачу, а то је суштина и та техника је јако успешна под именом политичке коректности.
„Ако је циљ да се сломи једно читалачко очекивање или разумевање, онда је одлично одабрана '1984', јер се то руши на парадигмама. Они, просто речено, имају врло прецизне и јасне циљеве да се промени културна мапа човековог ума. Видите ове законе о родној равноправности и ове ненормалности са језиком, нема ту заустављања. Што је глупље – може под условом да је унутар једне агенде која је тако пројектована“.
Производња културе осредњости
А како се од разних глупости које су дошле под удар политичке коректности дошло до главне мете – Орвела, према Ломпару, постепено се подизао праг очекивања док је, са друге стране на делу била „тежња за профилисањем медиокритетског стања свести“.
„Уколико произведeмо довољну културу осредњости, онда ће сви разлози који данас побуђују смех или протест временом нестати. Реч је о једној веома пажљиво изведеној култури осредњости коју човек може веома пажљиво да прати на свакој тачки земаљске кугле. Они управљају медијским, информативним, а то значи и културним кодовима, на начин који је најбоље описати као прекривање субверзивног садржаја“.
Кад би постојало нешто што је субверзивно, што побуђује нелагоду или изазива проблем, некадашња цензура би то само „спустила“ да се не види, али то би код људи изазивало знатижељу, а ако би била жртва у питању, онда и поштовање. Данас се та техника употребљава само у крајњим случајевима.
У случају појаве критичких аутора, данас се смисли неко ко ће исто то да говори само без жаоке. Тако се ствара привид или симулакрум да је реч о нечему што је оправдано или ваљано, а у ствари се, испод тога, испражњава од критичког потенцијала, критичког мишљења и од вредности.
„Не може тоталитарни систем да буде свет вредности јер вредности по себи не трпе ту врсту изједначености. То мора да буде свет једне жељене просечности, као и код Орвела, и то је начин или техника манипулације којом се условљава културно очекивање“.
Ново утемељење човека
„Главни проблем стварања културних кодова је стварање нелагодности унапред. То је крајњи тоталитарни импулс. Тоталитаризам креће према прошлости, не задовољава се садашношћу, а то смо видели у комунизму где су античко доба објашњавали устанцима пролетера кроз Спартаков устанак. Мора се све обухватити јер то иначе не би био тоталитаризам“.
У Америци су недавно рушене скулптуре очева оснивача, што значи да би требало на нови начин утемељити САД.
„То је суштина – треба на нови начин утемељити свет, а то у крајњој линији значи да треба на нови начин утемељити човека. Човек, изгледа, улази у процес редефинисања. То се види по овим теоријама о полу и роду. Улазимо у нову дефиницију човека, а важно је да се то не односи на нас, него на младе људе“.
Србија – неомалтерисана кућа
Кад је реч о терору политичке коректности, Ломпар сматра да је Србија у фази неомалтерисане куће, док је Запад фино малтерисан, а фасада је одлична.
„Код нас постоје паралелни процеси, али несумњиво је да овај има подршку власти и да се спроводи све ригидније и ригидније. Закон о родној равноправности је апсолутно ригидно спровођење идеолошког налога. Све значајне установе, САНУ, Одбор за стандардизацију, лингвисти у једном озбиљном, репрезентативном броју су се изјаснили против и није вредело...“
Додаје да се не можемо изборити против терора политичке коректности јер је број наших интелектуалаца који су спремни да се супротстави „једноставно миноран“. Једини отпор који је могућ је пасивни, а он мора бити непрестан.
„За ту врсту понашања наша култура нема основ. Мислим да у овом тренутку немамо снаге за национални и културни отпор зато што немамо довољно људи који би били спремни да тај отпор изнесу у неком времену кад то постаје критично. Међутим, кад су у Црној Гори биле литије, то је био пасиван отпор тако да није баш сигурно да Срби не могу за њим да посежу“, закључио је Ломпар.